Дабогда се осилио

Ретко који народ и држава, како из ужег, тако и из ширег окружења, у протеклих двадесетак година, су више угрожени поводом питања територијалне целовитости и суверености него што је то случај са Србијом и њеним народом.

Једно од најугледнијих и најдуговечнијих писаних гласила на Балкану „Политика” је у свом броју 38.360 од 7. септембра 2020. године, објавила текст под насловом „Четири окупације Космета”, у којем је изнет план како ослободити Метохију и Косово од најновијег окупатора.

План садржи три основна „оруђа” за његову реализацију: 1. Резолуција 1244 Савета безбедности УН, 2. подршка две од пет сталних чланица Савета безбедности, и Слога и јединство српског народа и државе. Очигледно је да су прва два елемента датог плана сасвим поуздана, док је трећи, за сада, упитан.

Следствено томе, поставља се логично питање: Ко је надлежан за трећи елемент, слогу и јединство нације? Одговор је јасан. Српска политичка, интелектуална и културна елита, заједно са „вождом” српског народа. За неслогу постоји колективна одговорност српских елита, као што постоји и лична одговорност шефа државе. Он симболизује вољу српске елите, српског народа као и свих грађана Србије и има јасну уставну обавезу да осигура слогу и јединство нације.

Сведоци смо да не постоји потребно сагласје у домаћој елити, што је карактеристика српског националног корпуса још од времена Светога Саве Првог Српског, који је своју старију браћу Вукана и Стефана, мирио над моштима њиховог оца Стефана Немање, Светог Симеона Мироточивог.

У датим кризним периодима неслоге и дубоке подељености елита, који се рефлектују на широке слојеве друштва, на сцену ступа вођа нације, државник, домаћин куће.

Анализирајући протекли период, колико је на власти Александар Вучић, што као вицепремијер и премијер, што као председник Србије, без икакве идеолошке пристрасности или политичке острашћености, мора се закључити да је остварен видљив напредак у Србији, а посебно на спољнополитичком плану.

Нешто слабији напредак је остварен на јачању институција система а што је предуслов за остваривање унутрашњег јединства и слоге као одлучујућег фактора за очување територијалне целовитости и суверености Србије. А управо прва уставна обавеза председника Србије јесте остваривање и неговање максимално могућег унутрашњег јединства и слоге.

Стасавао сам и васпитаван сам у окружењу где су сви они који су имали било какву власт упозоравани речима: „Дабогда се осилио”, што је означавало и почетак краја те власти. Ето, баш ових дана, то је задесило Мила Ђукановића, председника Црне Горе, који је за време своје тридесетогодишње владавине изгубио компас и толико се осилио, да је „заратио” чак и са Светим Василијем Острошким.

Није немогуће, уколико у међувремену не учини озбиљан заокрет ка јачању институција система и самим тим постизања националног јединства, да се то може десити и актуелном председнику Србије.

Захваљујући  досадашњем вредном раду и постигнутим резултатима, на претходним парламентарним изборима његова политичка странка, заједно са коалиционим партнерима, освојила је у досадашњој историји парламентаризма највише мандата, више него двотрећинску већину. И поред тога велики резервоар гласова остао је по страни. Зато је ово прави тренутак за доношење државничких одлука које ће створити подношљивију друштвену климу у циљу остваривања врхунског националног циља – јединства и слоге српског народа.

Као „вожд” свих грађана Србије, како онима који су му дали свој глас, тако и онима који, из било ког разлога то нису, мора бити заштитник и домаћин свим укућанима, ујединитељ. Због тога свим политичким странкама које нису изашле на изборе, из било ког разлога, „бојкоташима” треба пружити руку сарадње и помирења, омогућити им да преко својих представника учествују у извршној власти.

А институцијама система препустити одлуке о томе ко је криминалац, лопов, издајник или тајкун. О статусу свих оних политичких странака, које су учествовале на изборима а нису ушле у парламент, праведан суд су донели бирачи, односно народ који је изашао на биралиште.

Свака жртва, била она лична, положајна или партијска, вредна је овог врхунског националног циља: Само Слога Србина Спасава. Зато, имајући у виду наведене чињенице и стање на терену, шеф државе је надлежан да коначно саопшти болну истину српском народу и свим грађанима Србије, СПЦ као стожеру јединства и слоге српског народа кроз векове и светској јавности, да се овде не ради о некаквом „замрзнутом конфликту” већ о окупацији на превару, најсветијег дела територије суверене државе и чланице УН, од стране групе западних земаља, које су себе самопрогласиле за такозвану међународну заједницу, грубо кршећи Резолуцију 1244 СБ УН.

И на крају како рече познати амерички књижевник, историчар и филозоф Вил Дурант у свом капиталном делу „Огњишта мудрости”: „Имамо стотине хиљада политичара а само једног државника.”

*Генерални директор „Трепче” у последњој деценији двадесетог века

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa