Dabogda se osilio

Retko koji narod i država, kako iz užeg, tako i iz šireg okruženja, u proteklih dvadesetak godina, su više ugroženi povodom pitanja teritorijalne celovitosti i suverenosti nego što je to slučaj sa Srbijom i njenim narodom.

Jedno od najuglednijih i najdugovečnijih pisanih glasila na Balkanu „Politika” je u svom broju 38.360 od 7. septembra 2020. godine, objavila tekst pod naslovom „Četiri okupacije Kosmeta”, u kojem je iznet plan kako osloboditi Metohiju i Kosovo od najnovijeg okupatora.

Plan sadrži tri osnovna „oruđa” za njegovu realizaciju: 1. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, 2. podrška dve od pet stalnih članica Saveta bezbednosti, i Sloga i jedinstvo srpskog naroda i države. Očigledno je da su prva dva elementa datog plana sasvim pouzdana, dok je treći, za sada, upitan.

Sledstveno tome, postavlja se logično pitanje: Ko je nadležan za treći element, slogu i jedinstvo nacije? Odgovor je jasan. Srpska politička, intelektualna i kulturna elita, zajedno sa „voždom” srpskog naroda. Za neslogu postoji kolektivna odgovornost srpskih elita, kao što postoji i lična odgovornost šefa države. On simbolizuje volju srpske elite, srpskog naroda kao i svih građana Srbije i ima jasnu ustavnu obavezu da osigura slogu i jedinstvo nacije.

Svedoci smo da ne postoji potrebno saglasje u domaćoj eliti, što je karakteristika srpskog nacionalnog korpusa još od vremena Svetoga Save Prvog Srpskog, koji je svoju stariju braću Vukana i Stefana, mirio nad moštima njihovog oca Stefana Nemanje, Svetog Simeona Mirotočivog.

U datim kriznim periodima nesloge i duboke podeljenosti elita, koji se reflektuju na široke slojeve društva, na scenu stupa vođa nacije, državnik, domaćin kuće.

Analizirajući protekli period, koliko je na vlasti Aleksandar Vučić, što kao vicepremijer i premijer, što kao predsednik Srbije, bez ikakve ideološke pristrasnosti ili političke ostrašćenosti, mora se zaključiti da je ostvaren vidljiv napredak u Srbiji, a posebno na spoljnopolitičkom planu.

Nešto slabiji napredak je ostvaren na jačanju institucija sistema a što je preduslov za ostvarivanje unutrašnjeg jedinstva i sloge kao odlučujućeg faktora za očuvanje teritorijalne celovitosti i suverenosti Srbije. A upravo prva ustavna obaveza predsednika Srbije jeste ostvarivanje i negovanje maksimalno mogućeg unutrašnjeg jedinstva i sloge.

Stasavao sam i vaspitavan sam u okruženju gde su svi oni koji su imali bilo kakvu vlast upozoravani rečima: „Dabogda se osilio”, što je označavalo i početak kraja te vlasti. Eto, baš ovih dana, to je zadesilo Mila Đukanovića, predsednika Crne Gore, koji je za vreme svoje tridesetogodišnje vladavine izgubio kompas i toliko se osilio, da je „zaratio” čak i sa Svetim Vasilijem Ostroškim.

Nije nemoguće, ukoliko u međuvremenu ne učini ozbiljan zaokret ka jačanju institucija sistema i samim tim postizanja nacionalnog jedinstva, da se to može desiti i aktuelnom predsedniku Srbije.

Zahvaljujući  dosadašnjem vrednom radu i postignutim rezultatima, na prethodnim parlamentarnim izborima njegova politička stranka, zajedno sa koalicionim partnerima, osvojila je u dosadašnjoj istoriji parlamentarizma najviše mandata, više nego dvotrećinsku većinu. I pored toga veliki rezervoar glasova ostao je po strani. Zato je ovo pravi trenutak za donošenje državničkih odluka koje će stvoriti podnošljiviju društvenu klimu u cilju ostvarivanja vrhunskog nacionalnog cilja – jedinstva i sloge srpskog naroda.

Kao „vožd” svih građana Srbije, kako onima koji su mu dali svoj glas, tako i onima koji, iz bilo kog razloga to nisu, mora biti zaštitnik i domaćin svim ukućanima, ujedinitelj. Zbog toga svim političkim strankama koje nisu izašle na izbore, iz bilo kog razloga, „bojkotašima” treba pružiti ruku saradnje i pomirenja, omogućiti im da preko svojih predstavnika učestvuju u izvršnoj vlasti.

A institucijama sistema prepustiti odluke o tome ko je kriminalac, lopov, izdajnik ili tajkun. O statusu svih onih političkih stranaka, koje su učestvovale na izborima a nisu ušle u parlament, pravedan sud su doneli birači, odnosno narod koji je izašao na biralište.

Svaka žrtva, bila ona lična, položajna ili partijska, vredna je ovog vrhunskog nacionalnog cilja: Samo Sloga Srbina Spasava. Zato, imajući u vidu navedene činjenice i stanje na terenu, šef države je nadležan da konačno saopšti bolnu istinu srpskom narodu i svim građanima Srbije, SPC kao stožeru jedinstva i sloge srpskog naroda kroz vekove i svetskoj javnosti, da se ovde ne radi o nekakvom „zamrznutom konfliktu” već o okupaciji na prevaru, najsvetijeg dela teritorije suverene države i članice UN, od strane grupe zapadnih zemalja, koje su sebe samoproglasile za takozvanu međunarodnu zajednicu, grubo kršeći Rezoluciju 1244 SB UN.

I na kraju kako reče poznati američki književnik, istoričar i filozof Vil Durant u svom kapitalnom delu „Ognjišta mudrosti”: „Imamo stotine hiljada političara a samo jednog državnika.”

*Generalni direktor „Trepče” u poslednjoj deceniji dvadesetog veka

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista