НАТО ДЕЦА ЦВЕЋА

Критичарима српске државне политике према Косову мора се признати да су макар у једној ствари у праву. Дипломатска "битка за Косово" заиста окупира и пренапреже српске политичке и државне капацитете и прети да прогута све остале теме. Тачно је и то да ће у овој, иначе, добрано закаснелој и још увек половичној косовској мобилизацији неко можда покушати понешто да ућари и лично или страначки профитира. Али та опасност се може релативно лако санирати уколико сви државни органи раде свој посао и уколико би се, на пример, све парламентарне странке искрено и одлучно држале принципа у скупштини усвојене заједничке косовске политике.

Замислите само колики би адут Коштуници и осталим "ретроградним снагама" које, наводно, паразитирају на овој косовској кризи, био избијен из руке уколико би, рецимо, Ненад Чанак, Чедомир Јовановић и њихови посланици у Скупштини подржали територијални интегритет Србије и гласно осудили покушаје његовог угрожавања. И како би се само издувала актуелна анти-НАТО кампања уколико би, рецимо, сличну изјаву дали неки амерички и НАТО званичници?

Проблем је, међутим, што се то – нажалост – неће догодити, и што они који данас (не)свесно парафразирају речи Душана Чкребића, изречене на чувеној Осмој седници ЦК Србије пре двадесет година, и говоре како је Србија "уморна од Косова", за то окривљују српске власти и, заправо, индиректно поручују како се око Косова не би требало толико "смарати", већ гледати "реалност", не опирати се оном што је "неминовно", па можда из читаве ствари покушати извући и неку материјалну и политичку вајду – вероватно у смислу визних олакшица, повољних кредита и бржих евроатлантских интеграција. При томе се, наравно, под реалношћу подразумева то да је Косово већ седам година фактички независно од Србије, а под "неминовним" вољама водећих западних политичких фактора да ту фактичку независност формализују и озваниче.

 Чињеница је, дакле, да косовска тема испуњава велики део српског политичког простора. Али зар ико верује да може (или треба) да буде другачије? Узгред, јесте ли приметили како Словенија и Хрватска очас "пренапрегну" своје политичке и медијске ресурсе у тренутку када се активирају њихови, ипак релативно безазлени и – барем из угла наше косовске муке – минорни погранични спорови? А да и не говоримо о размерама политичке и војне мобилизације у, на пример, Турској или Грчкој сваки пут кад дође до неког међусобног "блиског сусрета" у њиховим пограничним водама.

Чак и писац ових редова понекад зажали што не може да се више посвети неким другим, атрактивнијим и веселијим политичко-спортско-привредним темама. Но, врло је могуће да су и многи од оних који су током векова остављали младост и кости по Косову пољу, Кајмакчалану и Кошарама можда имали повољнију "агенду" и паметнија посла. Зато су, поред осталог, неумесне изјаве актуелног министра војног који ових дана малтене поручује да док је он министар српска чизма неће крочити на Косово и Метохију и у свом пацифизму, тако рећи, надмашује Јеховине сведоке и невладине мировне активисте. Наравно да Србија нити може нити треба да било коме прети и "звецка оружјем", али је исто тако у најмању руку неумесно да српски министар одбране у овом деликатном тренутку, када је о Косову реч, наступа као "дете цвећа" и активиста "жена у црном" (према чијем пацифистичком ангажману иначе гајим пуни респект), а у исто време поручује како је нашим оружаним снагама "место у Ираку и Авганистану".

Србија је током деведесетих имала блиско и болно искуство са разним ратним хушкачима и профитерима. И то није спорно. Но, нажалост, није више спорно ни да постоје и они други, тзв. антиратни профитери, НАТО лобисти и  "хушкачи", те да су ова држава и народ такође платили доста скупу цену њихових активности, донација и ангажмана. А негде између њих би, ваљда, требало да се налази паметна, патриотска и одговорна државна политика. Ако то "између" још уопште постоји и ако је у овој Србији, са нама оваквима и са тренутним светским геополитичким окружењем, то "између" још увек препознатљиво и могуће.