Сећање на Мићу Књижара

КРАГУЈЕВАЦ – Име Милић Марковић већини Крагујевчана не значи много, али надимак Мића Књижар многима говори све. Један од њих је и познати професор Петар Стефановић, оснивач невладине организације „Школа мира”, који је у име своје генерације покренуо иницијативу да легендарни крагујевачки продавац књига добије спомен-плочу која би била постављена на објекту у којем је некада радила „Светлост”, последња градска књижара у друштвеном власништу.

‒ Млађи се можда не сећају, али ми старији добро памтимо да је „Светлост” била храм књиге, а Мића чувар тог храма у ком се нису само куповале књиге већ се и разговарало о литератури. Мића је био легенда града. Када нисмо имали новца, књиге нам је давао на почек. То памте сви некадашњи гимназијалци и студенти. Осим што смо с њим упознали дела Толстоја, Достојевског, Золе, Игоа, Диме и осталих мускетара светске књижевности, Мића нас је учио племенитости и другим истинским животним вредностима које данас недостају. Зато мислим да Крагујевчани треба да му се одуже, а спомен-плоча је најмање што можемо да учинимо за нашег Мићу – каже овај угледни крагујевачки педагог који је просветну службу окончао у Политехничкој школи.

Локал у центру града, у Улици Александра Првог Карађорђевића 30, у коме је некада радила „Светлост”, недавно је закупила „Лагуна”, која је ту отворила своју књижару и назвала је „Радоје Домановић”. Наш саговорник, професор Стефановић истиче да му је изузетно драго што је ова угледна издавачка кућа прихватила његову иницијативу.

„Традиција коју овај простор има и његов значај за град Крагујевац је и био један од важних разлога за избор локације наше нове књижаре”, стоји, између осталог, у мејлу који је професору Стефановића упутила директорка „Лагунине” малопродаје Марија Чоловић.

У одговору се наводи и да ће „Лагуна” радо проверити шта може да учини поводом иницијативе да Мића Књижар добије спомен-плочу, с обзиром на то да је за постављање једног таквог обележја потребна сагласност надлежних институција, као и закуподавца, то јест власника простора.

Књижара „Светлост” је отворена 1953. године. Успешно је радила до почетка деведесетих година прошлог века када Трговинско предузеће „Србија”, у чијем се саставу налазила та продавница књига, упада у финансијске проблеме. Тада Мића Књижар, заштитни знак „Светлости”, добија друга задужења. То му је, кажу они који су га познавали, тешко пало. Мића је умро 1992, у педесетој години живота. Књижара „Светлост” је касније мењала и власнике и имена, с тим да је 2008. године била затворена. Крагујевчани су због тога протестовали, тражећи да се култни простор града заштити и да му се не мења намена.

‒ Мића је моју генерацију даривао и књигама и добротом. Зато желимо да његов лик отргнемо од заборава. Истовремено, постављањем спомен-плоче желимо да укажемо колико је важно неговати културу сећања, пре свега зато што се показало да смо народ који понекад пребрзо заборавља личности које су одиграле важну улогу у историји – наводи професор Стефановић.

Колики је траг у Крагујевцу оставио Мића Књижар сведоче и дивне речи које му је посветио позоришни редитељ Јован Глигоријевић. У књизи „Блуз леве обале”о старом Крагујевцу , Глигоријевић пише:

„Мића је некако и визуелно спадао уз књиге. Висок, мршав, погурен и са дебелим оквирима наочара високе диоптрије. Био је пасионирани читалац књига које нам је продавао. Скривао је то од муштерија глумећи да је искључиво трговац, иако никад нисам чуо из његових уста реч роба. На пример: ’Сутра ми стиже роба.’ Не, увек је то било: ’Стићи ће нешто ново ових дана’ или ’Стигао је нови Албахари’. Као читалац није хтео да се јавно изједначи са својим купцима. Старовременска етика књижарског заната налагала му је да знање о књигама препусти купцу. Увек је говорио да он те књиге чита тек да би знао шта продаје људима. Лагао нас је све одреда – дакако због добрих обичаја заната чије је тајне савладао до танчина.”