Река од вукова, планина од птица

Спазили смо га сасвим случајно, на самом крају планинског пропланка, једва разазнајући његове обрисе у јутарњој магли која се искидана повлачила дубље у шуму. Погледао нас је, са даљине, мирно и без страха, готово равнодушно. На тренутак је ослушнуо потмуло брундање камиона и зујање далековода, а онда окренуо леђа том бучном свету људи и машина, и стопио се са сенкама дрвећа.

Да ли је то био један од последњих вукова изнад Вучја?

Мештани овог малог јабланичког градског насеља, на двадесетак километара југозападно од Лесковца, после су нас уверавали да нам се сусрет само причинио, да вукова ту одавно нема. Нестали су, кажу, пре више од сто година, још кад је у овом крају отворена прва „штофара“. Ни ње више нема (остала је, додуше, спомен-табла), али у оближњем Стројковцу, у старој воденици, налази се Музеј текстила, који ретким посетиоцима пружа занимљиву слику о почецима српске текстилне индустрије, увидом у оригиналне предмете из тог доба.

Поведени за легендама које се помињу у текстовима о Вучју, били смо уверени да је место добило име по вуковима: они су, наводно, у чопорима харали планином Кукавицом, а неретко залазили и у сеоце смештено високо изнад реке. Једне нарочито хладне зиме, изгладнели вуци су направили прави покољ међу становницима тих кућа, па су преживели покупили оно мало ствари и заувек се преселили крај реке, назване Вучјанка. Наши саговорници, међутим, тврде да је име града настало касније, од имена реке.

Градић и река „од вукова“, планина „од зова кукавице“ и, усред шумског зеленина, средњовековни „Зелен-град“! Нисмо успели да нађемо његове остатке, али смо могли да се дивимо лепој црквици, наводно задужбини лесковачких индустријалаца Теокаревића, који су и овде улагали свој капитал.

Музеј на води

(/slika2)Неколико километара изнад Вучја, још један неми сведок предузимљивости, далековидости и решености старих српских привредника да унапређују националну економију и напредак свог краја: хидроелектрана из 1903. године, која непрекидно ради већ 105 година! Снажна, добро очувана и редовно одржавана постројења нису посустала ни после диверзије која је ту извршена током Другог светског рата. Друга по старости хидроелектрана у Србији (иза оне у Ужицу, давно затворене) подигнута је новцем 168 акционара „Лесковачког електричног друштва“, и по свој прилици отворенана Дан ослобођења Лесковца од турске окупације. Опрема, у коју спада и први далековод у Србији – од Вучја до Лесковца – купљена је за 152.700 динара у злату од немачке фирме „Сименс-Халфке“, а градња је поверена Јосифу Гранжану, пореклом из Великог Бечкерека. Данас је ХЕ „Вучје“ у систему Електропривреде Србије и производи око четири милиона киловат-часова струје годишње.

Професор Ђорђе Станојевић, пионир електрификације у Србији, пријатељ Николе Тесле и поборник његових изума, није могао учинити паметнијенего кад је управо кањон Вучјанке одабрао за изградњу „фабрике за електрику“. Ни лепшег места, ни бољег положаја! Хидроелектрана, која захвата воду из реке каналом дугим око километар, делимично уклесаним у високе стене, тако се природно уклапа у околину, да је и дан-данас савршено место за излете. Лесковачка „Електродистрибуција“ је чак ту опремила и неколико соба за важне госте. Зграда са припадајућим генераторима и турбинама, уљуљкана у зеленило, више подсећа на музеј него на дело машинских инжењера.

То је, вероватно, један од разлога што је 2005. године хидроелектрана „Вучје“ увршћена у светску баштину технике, коју чини још свега шездесетак објеката.

Чудесна Вучјанка

(/slika3)И сам кањон Вучјанке, невелике, али брзе и снажне планинске реке, заслужио је да се уброји у светска чуда природе – у сваком случају, сматра се јединственим чудом природе у Србији. Провлачећи се кроз усеке, стене и литице Кукавице, Вучјанка је изгравирала низ канала и „казана“, а њени раскошни слапови, који се могу посматрати са камених платформи на обали, завређују поређење са некима од најлепших водопада на нашој планети.

Освежавајућа, прохладна и чиста вода повремено се умири и посустанедовољно да на тим местима уз обалу настану савршене мале плаже, омиљене међу житељима целог подручја Поречја, чији је географски центар градић Вучје. Изнад реке је својевремено био изграђен и хотел, сав у дрвету, који већ десетак година пропада празан и запуштен, наводно, због нерешених правно-имовинских односа.

Нема гостију али, ко зна, док не крене нова, прижељкивана навала туриста, можда се у близину Вучја, бар привремено, из дивљине врате њени некадашњи опасни четвороножни суседи. Онај кога смо ми видели могао би бити извидница.