Не зависи све од нас...

Само један освојен бод у Будимпешти мало је у односу на доживљене трауме прошлог четвртка у Београду. Српски фудбалери нису успели да се издигну из потпуног сивила, па су се тако из мађарске престонице вратили са мршавим ремијем који нам, коло пре краја такмичења у Лиги нација, не значи превише. Да смо којим случајем победили Мађаре ситуација би пред последњу рунду такмичења била далеко повољнија, а овако нас већ сутра очекује највероватније нови фудбалски шамар – повратак у Ц дивизију што се сматра потпуним дебаклом наше А репрезентације.

Сада када су установљени главни кривци, најпре треба направити озбиљну анализу а не на брзину као што се то овде углавном радило. На реалан начин се морају сагледати све чињенице и последице после овог неуспелог одласка на првенство Европе. И оно што је свакако још важније, нужно је направити нове смернице, са новим људима за будући фудбалски пројекат.

Свакако да квалификације за Мундијал у Катар, које ће стартовати у марту идуће године представљају приоритет за српски фудбал. Том подухвату треба подредити све и свакога ко је у стању да помогне нашем фудбалу ставити у службу, без обзира на то којој фудбалској страни припада. Ако се будемо руководили принципом да бирамо само најбоље како међу фудбалерима тако и међу фудбалским посленицима онда наш фудбал може стећи нову, жељену димензију. Додуше, све те промене морају бити чисте, јасне и предузете без неког великог устезања.

Много је наших бивших фудбалских асова који су тренутно ван актуелних фудбалских оквира у Србији. Многи нису желели да сарађују са садашњим руководством Фудбалског савеза. Многи су ангажовани и успешни у клубовима. Зато се стално и изнова питамо где су ти некадашњи асови који су преносили славу нашег фудбала. Зашто један Зоран Мирковић, Славиша Јокановић, Драган Стојковић Пикси, Душан Савић, Владимир Петровић Пижон, Саво Милошевић, Митар Мркела или Вељко Пауновић не би били део нове фудбалске владе?

Потребни су нам људи које ће народ прихватити, играчи уважавати и где ће свако знати своје место у екипи. Овако, около и у срцу наше фудбалске репрезентације годинама су се стварали немири. И то рекло би се без неког посебног разлога.

У протеклих десет година, практично од Јужне Африке и Мундијал,а продефиловало је много селектора. Мало ко је ваљао не само садашњем председнику него и његовом претходнику. А било је ту и добрих људи и сјајних стручњака, које смо олако пустили низ воду. Уколико селектор није сто одсто спреман да буде уз своје играче, да их ако треба прати у стопу, онда од доброг посла нема ништа.

Наши фудбалери су храбри, додуше не баш и речити када дају изјаве. Они мисле да су данас моћни због новца, али он како дође тако и оде. Не тражимо превише од њих, већ само мало спортске радости. Уосталом, зашто се не угледају на Новака Ђоковића, који би не само њима већ и осталима требало да буде спортска водиља ма где били и против кога се надметали. Овако, чекаћемо нове квалификације, слушаћемо велика обећања, а на крају, вероватно ће то бити узалудно протраћено време. О новим последицама не смемо ни да размишљамо. И предстојећа борба за Мундијал биће веома кратка, трајаће само шест месеци, што значи да ћемо следеће године баш у ово време моћи да видимо колико су заиста наши фудбалери напредовали за годину дана.