Случајни свети сапутник

Овчар Бања – Некако ових дана, средином јесени 2009, угасио се овоземаљски живот Гојка Стојчевића (1914). Али ће његове стопе навек да бораве у памћењу народа верног, јер је под духовним именом Павле чак 19 лета био врховни поглавар Српске православне цркве и пастир са сређеном мисли и брушеном речју, посвећен Богу и свом нараштају.

О Крстовдану, ономад, држана је света служба у манастиру Благовештење на Каблару, више Овчар Бање, где је будући патријарх пострижен 1947. године, и ту се већ петo лето одржава једна од свечаности приредбе „Дани патријарха Павла”, делом ту а другим у Чачку. На тој литици, минулог 27. септембра појавио се и Благоје Јевђовић (1942), носећи у рукама прилог манастиру, икону с ликом патријарховим.

Вели да је обичан народни човек, годинама је био хармоникаш а већ три деценије држи продавницу у Приликама код Ивањице, и за „Политику”, реч по реч, описује откуда се створио ту. Његова приповест иде овако:

„Неке године, више не памтим које, само знам да је био рат у Босни, пошао сам ’вартбургом’ из Прилика у Београд, са женом Зором. Возили смо неке ствари њеном братанцу. На аутобуском стајалишту у Овчар Бањи смотрим патријарха Павла и две монахиње. Прођем па се вратим.

Отворим прозор, видим јесте он.

– Ваша светости, идемо у Београд, ако хоћете да вас позовем – кажем му.

– Не бих да вам сметамо – одговори.

– Не, никако ми не сметате – узвратих.

Носио је неко коферче, можда је било и од картона. Више као картонска кутија.

Моја жена и монахиње разместише се позади, а Павле седе поред мене. Каза:

– Вежите ме, не сналазим се ја добро са тим.

И почесмо причу. Путујемо, прођосмо Љиг и рече да свратимо на кафу. Попијемо, вратимо се у кола, поново сам га везао и он је одмах заспао. У Жаркову је тражио да изађу и пређу у градски аутобус. Нисам дозволио:

– Ја ћу да вас одвезем где год кажете, сестре нека рекну, оне знају.

Тако смо дошли до аутобуске станице у Београду, па смо после кренули узбрдо, у Патријаршију. Ушли смо у један собичак: сто, две столице и кревет.

Неко му постави да обедује, а нама кафу. Кад  је завршио са оброком, мислим да је била сува ’рана, он је кажипрстом покупио сваку мрву са стола и појео.

Ми пописмо кафу и крећемо ка Бановом брду где је Зорин братанац живео.

– Нека Бог наш чува вас – рече нам на одласку.

Још је заповедио да нас један човек, у цивилу, спроведе до Бановог брда, јер ми нисмо знали ни где смо ни куда де идемо”.

Много година касније Благоје је, преко интернета, видео да неки уметник из Баточине прави иконе патријарха Павла, бојене на дрвету. И купио је једну па је на Крстовдан донео у Благовештење и питао некога ко је ту главни. Рекли су му да је зачетник светковине професор др Драго Милошевић из Чачка, и срели су се у порти.

Благоје је приложио манастиру икону свог неочекиваног сапутника  познатог по томе што није желео да путује аутомобилом већ са обичним светом. У аутобусу.