Москва и Анкара у Азербејџану као у Сирији

Споразум који је окончао рат за Нагорно-Карабах спречио je тотални колапс на терену – улазак азербејџанске војске у Степанакерт и егзодус Јермена не само из безбедносних зона него и целог Карабаха – и званично омогућио Русима и Турцима да уђу на територију Азербејџана. За Русе је то већи успех него за Турке јер су се непуне две хиљаде руских војника распоредиле са војном техником на територији непризнатог Карабаха. Седиште руских мировних снага се налази у главном граду Нагорно-Карабаха, што је одлична позиција у било којој варијанти развоја ситуације, а нарочито имајући у виду „обојену револуцију” у Јерменији 2018. и прозападни курс који је Никол Пашињан заузео удаљавајући Москву од Јеревана. Уз већ постојећу војну базу у Јерменији Москва је сада ушла и на део територије Азербејџана, јер Карабах нико није признао а територијални интегритет Бакуа су над овом енклавом гарантовале и четири резолуције УН.

Турска је овим споразумом задовољна, не само због враћања територије братског народа него и због добијања званичне дозволе за боравак у Азербејџану. До сада је присуство турске војске на њиховој територији могло да се обави повремено током војних вежби или илегално током рата, када су, како су извештавали медији, турски војници управљали 44- дневним ратним дејствима против Јермена у освајању Карабаха.

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је јуче затражио од републичког парламента дозволу за слање турске војске у Азербејџан. Након неколико дана турски војници ће се тамо и упутити. Међутим, недоумице, а вероватно и незадовољство, око тога у ком својству ће турски војници боравити тамо изазвао је турски министар одбране Хулуси Акар одмах након што су 9. новембра јерменски премијер Никол Пашињан и председници Азербејџана и Русије Илхам Алијев и Владимир Путин потписали споразум. Он је у два наврата рекао да ће турске снаге учествовати у мировној мисији у Карабаху заједно са Русијом. Изузев што је ова најава изазвала стрепњу међу јерменским становништвом које остаје у енклави, пометња је настала и у јавном мњењу.

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је потом јасно рекао да ниједна турска мисија неће бити послата у Нагорно-Карабах и да је то јасно регулисано одредбама споразума о потпуном прекиду ватре. Два пута је турског министра демантовао и портпарол Кремља Дмитриј Песков. „Неспоразум” је донекле развејан саопштењем да је потписан меморандум о успостављању заједничког руско-турског центра за надгледање прекида ватре који ће се налазити у Азербејџану.

Односи Русије са Турском, преко Азербејџана у овом случају, попут ситуације у Сирији, нису поштеђени напетости која се испољава кроз инциденте. Рушење руског хеликоптера Ми-24 – који је оборила азербејџанска ракета изнад територије Јерменије и погибија руске посаде – сигурно није било случајно, као што није могло да буде случајно ракетирање цркве у Шуши, и то у два наврата, како је то оценио Алијев. То је била порука Русима, као што је било обарање руског авиона на турско-сиријској граници 2015. године. После тога постигнут је мировни споразум, а Азербејџан је реаговао у потпуности као Анкара пре пет година. Признали су акт, извинили се, наређена је хитна истрага и најављено обештећење породицама погинулих и руској војсци. Најгоре би могао да прође азербејџански амбасадор у Москви Полад Булбул који би могао да остане без дипломатске службе пошто је релативизовао овај инцидент.

Упитан да коментарише обарање руског хеликоптера, амбасадор је новинарима рекао: „У рату, као у рату – свашта може да се догоди.” Руском министарству спољних послова се никако није допао овај коментар, па су одговорили да је то велика грешка и да се надају да Баку себи више неће дозволити било какве двосмислене изјаве у вези са овим трагичним случајем. „Када би се Русија руководила принципом ’рат као рат’ њен одговор на обарање Ми-24 био би разоран”, навела је руска дипломатска служба. Председнички кабинет Алијева је одмах реаговао, а његов заменик је рекао да је коментар амбасадора непримерен и да би и други званичници требало да се уздрже од произвољних изјава које су у супротности са званичним ставом земље.

Да ће постигнути споразум бити само међутачка у прекомпозицији снага на Јужном Кавказу, сведочи и чињеница да је Русија за команданта мировног контингента именовала генерал-пуковника Рустама Мурадова који има импресивну каријеру. Генералски чин је добио у 39. години и то не седећи у канцеларији него учествујући у два чеченска рата и антитерористичкој операцији у Сирији. Године 2016. је био представник Русије у руско-украјинском центру за контролу и координацију прекида ватре, а већ 2017. је послат у Сирију као војни саветник. Под његовим вођством је изведена успешна офанзива на Даир ел Зор, а потом је од Путина добио други орден за храброст. Командант који је првим руским транспортним авионом слетео у Јереван, а потом у Степанакерт, пореклом је управо са Кавказа, из Дагестана. Именовање генерала оваквог профила одражава руске интересе и показује свест да у крхким партнерским односима са Турском треба бити на опрезу чак и ако амбасадор Булбул буде враћен у Баку.