Село на резервном положају

Драгорај – Још у време владавине Турака, из Пољица код Дрвара, у питомину санске долине, стигоше два брата, Веле и Драго. Веле од бега доби земљу уз Сану, а мало даље, на падинама Димитора, укопити се Драго. Када је Велу, неки земљак питао за брата, одговорио му је да је „Драги к'о у рају”. Од тада село понесе име Драгорај, а оно друго, по брату Вели, назва се Велије. И Драгорај и Велије данас су села рибничке општине. У Велијама је око две стотине душа, а у Драгорају нико. А било их је, по последњем попису, исто као у Велијама.

Некако одмах по завршетку изградње асфалтне саобраћајнице, симболичног назива – Пут Авноја, сељани су почели да напуштају дедовину и родни Драгорај подижући куће и имања само неколико стотина метара више. Остали су пропланци и шуме и Ледено и Голубовића врело и Водица и Кнежевића точак, и још десетак бистрооких врела на којима су се стока и људи напајали. Цело село се преселило, из долине, горе уз пут који је сељане, бар су се томе надали, требало повести у свет.

Млађен Амиџић био је последњи становник Драгораја. Из куће са нумером – Драгорај 1, иселио се 1998. године. Млађен се из избеглиштва вратио у родни крај у коме је остао само неколико година. Отишао је из Драгораја јер је и њега и његове свакодневно нагризала самоћа.

– Живот на дедовини јесте био тежак, али ни изблиза толико да би је преко ноћи морали напустити. Да нам је бар да изградимо пут вратили би се људи. Макар неко од нас старијих. У Драгорају су нам имања, воћњаци шуме... У Драгорају су нам и гробови предака. Све је то зарасло у коров и шибље. Плашим се да од Драгораја остану само успомене – уздише СтојанАмиџић, први Млађенов комшија.

Мир у драгорајској питомини наруши тек понеки пчелар, ретки косац да поклепће косу и покоси који навиљак сена за стоку, неимари који приводе крају радове на храму кога мештани планирају да освештају за Свету великомученицу Недељу.

– На месту данашње била је црква брвнара, која је у Драгорају постојала још од 1897. године када је наше село припадало Горњеградачкој парохији. Подижемо је како би сачували село од заборава. Како би се на зборовима код богомоље окупљали макар сваког двадесетог јула, за Свету Недељу, каже Драго Тешановић, председник црквеног одбора.

Све до подизања Пута Авноја у Драгорају је било живота. Тешког, али лепог. Било је и прича о не тако давним временима у којима под једним кровом није било тесно ником од двадесет и петоро чељади.

– Свако вече би дјед окупио чељад и издавао задатке за сутрадан. Неко би чувао стоку, други би ишао у шуму да сече дрва, трећи би враћао дуг у надници, четврти би ишао у Кључ по со, пети... Свако од нас би добио задатак. Ко га не би извршио или га, не дај боже одбио, следила би казна, а ко би данас радио тежи сутра би добијао лакши посао. Нас двадесет пет под једним кровом без икаквих проблема, а данас двоје у великом стану не могу заједно. 'Прости ме боже к'о пас и мачка – прича Стојан Амиџић.

Старина показује и трошну кућу у којој су живели његови преци. Упире прстом на велике и мале прозоре, али и на двоја улазна врата.

– Причали су нам, а нисмо сигурни да је то била истина, да се некад плаћао порез онолико колико је био велик прозор. Када су то сазнали, домаћини су почели правити што мања окна. А што се тиче врата, на једна се улазило, а на друга бежало када би неко јавио да се кући приближавају Турци или неки други нежељени гости – појашњава Стојан.

Нема у Драгорају породице, а да је без резервног презимена. Иако су готово сви и у црквене и државне матичне књиге уписани као Амиџићи, сељани се међу собом лакше препознају по презименима добијеним по имену деде. Тако поред презимена Амиџића у Драгорају постоје и Василићи по деди Василију, Тешановићи по деди Тешану, Јовићи по деди Јови, Иликићи по деди Илики...

Славиша Сабљић

------------------------------------------------------

Кад год уђу у шуму, почне рат

Причају у Драгорају о шуми Свињчина. Буквик је то са стаблима правим к'о стрела. Свак га је желио посећи.

– Када су дрвосјече са жагама-цугерицама ушли први пут у шуму да је секу почео је Први светски рат. Ту исту шуму почели су опет сећи, али их је у томе спречио Други светски рат. Свињчина се почела сећи и деведесетих година. Буквик је тада „спасио” нови рат. Од сече се и тада одустало. Када год би се неко намерио на буквик Свињчина, почињао би рат. Зато данас у шуму нико не сме да уђе, а камоли да је сече – на крају ће Стојан Амиџић.