Нова влада не чашћава пензионере

Најављеним повећањем пензија за 10 одсто, које најстарији у Србији могу очекивати од септембра, пензионери ће добити само оно што им по закону припада. Тачније, њихове пензије ће са тим новим повећањем у просечној заради учествовати са 60 одсто како и прописује постојећи закон о пензијама. У овом часу просечна пензија у просечној заради учествује са око 56 процената, што значи да је испод законом прописаног минимума.

Пензионерима остаје за утеху што неће морати да чекају 1. јануар 2009. године да им се принадлежности ванредно усклађују како би пензије достигле ниво од 60 одсто, већ ће им, како им је обећао министар финансија Мирко Цветковић, примања бити за овај износ повећана већ у септембру. Дакле, неки месец раније.

Како ствари сада стоје пензионерима по закону следи и редовно усклађивање принадлежности од 1. октобра. Колико ће оно бити зависиће од раста зарада и трошкова живота у наредна три месеца, али статистика показује да оно неће бити веће од пет процената. Тако да у овом часу остаје нејасно да ли је министар Цветковић мислио да ово редовно усклађивање укалкулише у тих 10 одсто или ће на тих 10 одсто пензионери добити и оно што им по још увек важећем закону припада – дакле и проценат увећања од 1. октобра.

Оно око чега се слажу и економисти и надлежни у пензионом фонду је да коалициони споразум ДС-а и ПУПС-а не може бити довољан да би се пензије повећале за 10 одсто. За тако нешто неопходно је донети закон. Другим речима посланици у скупштини требало би по хитном поступку да усвоје измене и допуне Закона о ПИО. Колико је познато то тек треба да се уради, а када – нико још не може да процени. 

Министарство рада је уочи последњих избора изводило нову рачуницу како би се постојећа формула о обрачуну пензија изменила, али тада нису били познати захтеви др Јована Кркобабића, председника ПУПС-а, који тражи да пензије одмах учествују са 70 одсто у просечној заради.

(/slika2)Економиста Зоран Попов за „Политику” каже да је изјава министра Цветковића политички интонирана, али да јој недостаје економска прецизност због чега се најаве око повећања пензија за 10 одсто у септембру и још толико у наредној години могу различито тумачити.

– Ако се зна да су пензије већ сада далеко испод законом прописаног минимума од 60 одсто, онда повећање од 10 процената значи враћање на њихов законски ниво. Дакле, пензионери не добијају повећање – објашњава Попов.

Он тврди да пензије у просечној заради могу да учествују са 70 одсто, али не од наредне, већ за две, до три године.

Упитан да ли држава у овом часу заиста има могућности да обезбеди новац за исплату пензија увећаних за 10 одсто и зашто су се чекали избори ако се пензионерима могло већ помоћи, Попов каже, да с обзиром на то да се с повећањем од 10 одсто у септембру пензије само враћају на законски ниво, а да је буџет већ пројектован да покрије ове трошкове, држава највероватније има пара за њихову исплату.

Важно је да се у пројекцији буџета за наредну годину укалкулишу већи издаци за пензије, око три милијарде динара месечно, што се може обезбедити смањењем јавне потрошње на другој страни – у здравству, просвети где се и даље расипају паре.

Економиста Данило Шуковић каже за „Политику” да није кључно питање да ли ће буџет издржати повећање пензија, већ колико је ово најављено повећање пензија рационално.

– Надлежни врло често дугорочне интересе подређују краткорочним. Коалициони договор ДС-а и ПУПС-а мора да се испуни, али како? Не постоји економско утемељење за то. Овако како ствари сада стоје, лепа вест за пензионер може све скупо да нас кошта. Најављена корекција довешће до повећања опште потрошње, а то ће се одразити на инфлацију, а она опет на инвестиције, што ће бити јако лоше – објашњава Шуковић.

Било како било, извесно је да би с постојећом формулом, по којој се пензије сада усклађују – 87,5 одсто са растом трошкова живота и свега 12,5 процената с растом зарада, пензије у наредној години пале на 40 одсто просечне зараде, а у 2010. на свега 35 процената. Та чињеница је, вероватно, била пресуднија од самог предизборног обећања и постизборних договора странака будуће власти. Друго је сада питање да ли за све то има пара, ко и како треба да их смогне, а то, опет, мора да буде један од првих економских задатака, а не само социјално одговорне владе.