Ко има право да прислушкује

Још је неизвесно да ли ће тужилаштво реаговати поводом објављеног транскрипта разговора Жарка Обрадовића, заменика председника СПС-а, и Зорана Лилића, бившег председника Савезне Републике Југославије, вођеног у Лилићевом стану пре неколико дана. Горан Илић, професор кривично-процесног права каже за „Политику” да би прво требало утврдити аутентичност разговора, а затим и да ли је он сниман неовлашћено од стране службене особе у обављању службе.

– Закон је прописао да јавни тужилац реагује по службеној дужности, када је неовлашћено снимање и прислушкивање учинило службено лице у вршењу службе. За то је потребно да буду испуњена два услова, да је снимак аутентичан и да је снимање било неовлашћеноод стране службене особе у вршењу службе. Казна за ово кривично дело је од шест месеци до пет година затвора – објашњава Илић.

Поред тога, Илић каже да је законом изричито прописанода сепо приватној тужби гони било ко други ко неовлашћено слуша и снима.

– Подразумева се да кривичног дела нема уколико су се они узајамно снимали – оцењује Илић. 

Лист „Курир” је у неколико наставка објавио транскрипт (а у интернет-издању и тонски снимак) разговора Обрадовићаи Лилића, у којем Обрадовић најављује могућност да по два одборника Нове Србије и Партије уједињених пензионера не гласају за избор Александра Вучића за градоначелника Београда, после чега би била формирана друга већина у градској скупштини. Други могући сценарио који Обрадовић помиње јесте да већ договорена коалиција радикала, „народњака” и социјалиста буде на власти неколико месеци, а после тога би градску власт направили ДС и СПС. Уколико је снимак који је „Курир” објавио аутентичан, то аутоматски отвара питање да ли су се у преговоре о влади умешале и тајне службе.

Ко и зашто, као и по чијем налогу у Србији може да буде прислушкиван и праћен детаљно је прецизирано одредбамадомаћег Законика о кривичном поступку. Према члану 146. прислушкивање је подведено под „посебне доказне радње” и означено је као „тајни звучни и оптички надзор осумњиченог”. Наредбу о примени ове мере може издати искључиво истражни судија, на писмени и образложени предлог јавног тужиоца. У наредби морају да буду наведени сви подаци о особи и због чега се против ње примењују ове мере. Прислушкивање и снимање може да траје најдуже три месеца, а „због важних разлога може да буде продужено за још три месеца”.

Прислушкивање и снимање се може применити према особи за коју се претпоставља да је учинила кривично дело против уставног уређења и безбедности државе, човечности и међународногправа, према осумњиченом за организовани криминал, убиство, серијско силовање, разбојништво, фалсификовање и прање новца, пореску утају, неовлашћену производњу, држање и стављање у промет опојних дрога, недозвољено држање оружја и експлозивних материја, давање и примање мита, злоупотребу службеног положаја, уцену, изнуду и отмицу.

Ове мере могу да се одреде и када посебне околности указују да се припрема неко од претходно наведених кривичних дела, а чињенице указују да се оно не би могло спречити на други начин.

Наредбу истражног судије о прислушкивању извршавају полиција и Безбедносно-информативна агенција. Поштанска, телеграфска и остала предузећарегистрована за преношење информација су дужна да полицији и БИА омогуће извршење прислушкивања. Снимање може да сеобавља у становима, другим просторијама, као и на отвореним површинама, што подразумева и тајни улазак и постављање прислушних уређаја.

Поставља се питање да ли ће овај случај тајног прислушкивања и објављивања јавности снимака разговора имати озбиљне последице као што се то својевремено догодило после избијања афере „Левински”. Јавност је за аферу сазнала након објављивања снимака телефонских разговора између Монике Левински, својевремене стажисткиње у Белој кући, која се исповедала „пријатељици” ЛиндиТрип, секретарици у Белој кући. Она је уступила снимке новинарима. Због снимака ових „врућих разговора” између две другарице, председник САД-а „изведен” је пред поротнике али покушај његовог опозива није успео.