Млади данас више знају, али су рањивији

Одрастање пуно очекивања, изазова, лоших и добрих одлука, кроз које пролази сваки млад човек. Аљошу Љубичића, физиотерапеута у кошаркашкој репрезентацији Србије за младе до 19 година, инспирисало је да напише роман „Стајалиште 21”. Животно искуство и рад са младим људима покренули су га на писање, а боравак у Кувајту му је добро дошао да заврши рукопис.

Главни јунак и писац романа су „вршњаци”. Одрастају и сазревају почетком новог миленијума. Заједничка им је љубав према кошарци и такмичарски дух. „Усмераван од малих ногу на спорт коме је посвећен, са визијом да ће једног дана играти кошарку за репрезентацију”, Аљоша после завршене Средње медицинске уписује Вишу медицинску школу. Тако и свој професионални пут наставља у спорту.

„Почео сам да радим као физиотерапеут пре него што сам завршио вишу школу ”, каже Љубичић. Имао је посао, али није имао плату.

То је био разлог да, на позив друга, кошаркашког тренера, оде у Бахреин на годину дана у улози физиотерапеута најбољем тамошњем кошаркашком клубу.

„У Кувајту сам радио у фитнес центру, прво као физиотерапеут и лични тренер, а после и менаџер центра”, додаје. Тако се накупило четири године, каже овај тридесетогодишњак, који је у кофер са стварима спаковао и своје успомене на године луде и екипу из краја, што га је и повукло да се по истеку уговора врати новобеоградским блоковима – попришту радње првог романа у коме пише о „дечацима препуштеним улици који не иду у школу јер је сматрају небитном у животу”.

Писање је дошло спонтано у налету инспирације, пре него што је кренуо у земљу у којој постоји само једно годишње доба – лето.

„Био сам испуњен самим чином писања, причињавало ми је задовољство”, каже аутор књижевног дела за младе који мисле да није до њих и за родитеље који верују да лаж може да заштити, а за које је добио другу награду „Пегаз” Књижевне омладине Србије у категорији романа.

Може ли се упоредити време младости и одрастања деведесетих и ово данас? Емотивно може, констатује Љубичић.

„Чињеница је да се доста тога изменило за последње три деценије. Ми нисмо имали мобилне телефоне, а данас већ имате и виртуелну наставу. Посматрам данашњу омладину, доступно им је далеко више садржаја, информација, знају неупоредиво више, али су рањивији и осетљивији. Блискост између деце и родитеља остала је насушна потреба. Родитељ је тај који треба да слуша дете, да чује шта има да му каже”, истиче наш саговорник.

Аљоша Љубичић је један од оних који се после завршеног школовања отишао у иностранство и вратио се назад у Србију, упркос бројним примамљивим понудама.

„Отишао сам превише млад и нисам могао да кажем да је овде лоше. Зато што ја то нисам осетио, иако сам радио за плату коју сам ретко добијао, живео сам са мајком и нисам имао неке велике прохтеве. Из далека овде је све било сјајно. Вратио сам се да покушам. Отворио сам са колегом центар за фитнес и опоравак. Када се у марту десила корона, доживео сам је као прилику да радим оно што желим. Добио сам време за којим сам жудео и тако сам стигао до краја друге књиге од планиране три, којима ћу заокружити причу о мом јунаку Борису и његовом одрастању. У Србији, генерално, људи раде оно што се од њих очекује, а не оно што они истински желе, сви све знају и у све се разумеју”, каже.

Упитан шта он истински жели, Љубичић каже: „Да пишем, али од тога се не живи.”