Право на одбрану своје територије

Мало европских тема наилази на пажњу и одзив у расправама, као одбрамбена и безбедносна политика утемељена на принципу неутралности – стратешка оријентација, и доктрина, која је и у Србији постала предмет дискусија, размишљања и рашчлањивања. Суштина европских сучељавања односи се на принципијелну дефиницију, као такву, али и на границе дозвољене употребе војне силе, односно на склапање савезништава.

Полазећи од прадефиниције неутралности оформљене у епохи Бечког конгреса, између 1813. и 1815. године – и од две касније дефиниције хашких мировних конференција из 1899. и 1907. године – заговарачи офанзивне неутралности истичу право, обавезу штавише, на активну одбрану територије. У смислу самоодбране, али и у алијанси са савезницима.

Међународно право забрањује неутралним државама вођење освајачких ратова или сврставање у једнострано дефинисане војне савезе. Међутим, изричито се одобрава право на одбрану своје територије. Неке неутралне државе, попут Аустрије, имају уставну обавезу да активно бране границе. (Ова одредба унесена је 1955. године у Устав Друге републике Аустрије, на совјетски захтев – да се не би поновила "окупација" из 1938. године када је Хитлерова војска дочекана цвећем.)

Штап и шаргарепа

У четири европске државе, у којима је неутралност синоним државно-политичке и безбедносне оријентације – у Шведској, Швајцарској, Аустрији и Финској – воде се расправе о границама војне (не)активности.

Суочени са астрономским растом трошкова одржавања војске, с једне стране, ове четири земље изложене су, с друге стране, врбовању, али и претњама лобиста моћних војних алијанси. НАТО-стратези настоје да придобију преко Партнерства за мир нове, пуноправне савезнике. Војни стручњаци, који заговарају оформљење војне ударне силе ЕУ, врше притисак не би ли, најпре, пристале да интервенишу изван својих граница – бране границе европске заједнице, потом и њене интересе широм света.

У Аустрији, примера ради, дискусије о (не)придржавању уставног принципа вечите неутралности, периодично се распламсавају, у временским периодима од једне до две године. Управо ових дана, јавност је окренута расправи, да ли би Устав требало изменити – посвећеност вечитој неутралности преиначити у обавезу активне одбране интереса демократског света. Иницијаторима дискусије, Народњачкој странци демохришћанског опредељења, пребачено је да "сабира рачун без крчмара" – заборавља да Аустријанци нису одредили степен неутралности по свом нахођењу, већ су дали пристанак захтеву савезника, пре свих СССР-а, да би 1955. године, после десетогодишње, послератне окупације стекли нови суверенитет. У круговима бечких социјалиста, фракције аутентичне левице унутар Социјалдемократске странке, истакнуто је, с поводом, да народњаци размишљају на начин како су то чинили њихови претходници Алојз Мок, Ерхард Бусек и Волфганг Шисел.

Упркос оштрој критици народњачког "флерта" са НАТО, лагер грађанске левице, ипак, не пориче неопходност "интензивне сарадње са великим војним силама". При том се истиче у први план да је ефикасна одбрамбена политика тешко остварљива без помоћи из иностранства. Социјалдемократи указују на "благодети" које Аустрија ужива захваљујући чланству у Партнерству за мир, оствареном уз њихову изричиту сагласност.

Јаре и паре

Основни аргументи који се нуде Аустријанцима приликом разматрања става о самосталном систему одбране (без помоћи савезника), доводе се у везу са недостатком финансијских средстава за ефективно наоружање одбрамбених снага. "Стратешки је занемарљиво да ли располажемо најмодернијим наоружањем", истиче се у команди Бундесхера: "Оптимално одбрамбено дејство оствариво је само у сарадњи са моћним савезницима... који би понели и главни терет одбрамбених операција – имали бисмо и јаре и паре".

Неутрална Шведска, као и Аустрија, чланица у Партнерству за мир, све се више ослања на "савезнички (НАТО) штит". Реформа тамошње армије предвиђа смањење броја борбених јединица са 13 на шест бригада. Број професионалних војника смањује се са 23.000 на 16.000. Логистичка мрежа се прилагођава новом времену, тако да ће Шведска у случају ратне опасности моћи да мобилише око две стотине хиљада војника уместо досадашњих 440.000. Реорганизација предстоји и морнарици – дванаест од двадесет и четири ратна брода биће повучено из активне службе, од тринаест подморница пловиће само пет...

У Швајцарској је, са модернизацијом армије, и са променама спољнополитичке оријентације – остварено приступање УН, зацртани циљ даљег приближавања, евентуалног чланства у ЕУ – постављено и питање војне кооперације изван круга земаља окренутих неутралности. (До сада су Швајцарци остваривали ширу војну сарадњу само са неутралним државама – швајцарски "Фантоми" позајмљени су, примера ради, аустријским комшијама на период до лиферације нових "Еврофајтера".)

Поклоници чланства у неком пакту (мисли се, наравно, на НАТО) тврде: "Уласком у Партнерство за мир, већ смо отворили врата Северноатлантског пакта."

Одважније присталице напуштања принципа пуне неутралности истичу да малим армијама у последњих педесетак година није било могуће да се ефикасно бране од агресора. У прилог таквој теорији иде одбрамбена пракса неутралне Швајцарске и Шведске у Другом светском рату. Супротно школском штиву, о храброј армији која је уплашила Хитлера, последњих година су објављене званичне студије тамошњих историјских комисија, које указују да је Шведска остала поштеђена, захваљујући испорукама руде и челика Трећем рајху, Швајцарска захваљујући испорукама прецизне војне механике.