Финска остаје по страни

Финска је чланица ЕУ, али није и чланица НАТО-а. Јесте у процесу Партнерство за мир. Има и одређене војне споразуме са Русијом. Заправо, финску политику безбедности карактерише географско и историјско искуство. С обзиром на два рата са Совјетским Савезом које је Финска имала, односи са Москвом врло су специфични. Целокупна територија Финске никада није била окупирана, али Хелсинки је имао проблема са избеглицама из оних делова државе које је уступио Москви, или је СССР једноставно заузео.

Париски мировни споразум из 1947. године и Споразум о пријатељству, сарадњи и међусобној помоћи закључен са Совјетским Савезом 1948. представљају најважније прекретнице у новој политици Финске, али је земља ратне репарације плаћала све до 1952. године. Последња рестрикција на фински суверенитет уклоњена је повратком Поркала 1956. године, иначе главне области која је изнајмљена Совјетском Савезу у оквиру Мировног споразума.

Финско-совјетски споразум из 1948. године није војни савез у дословном смислу, јер Споразум, пре свега, обавезује Финску као суверену државу да брани свим расположивим средствима свој територијални интегритет против било којег напада и нападача. Могућност совјетске војне помоћи долази у обзир тек касније. Па чак и тада могућа помоћ је ограничена на финску територију и не може се давати аутоматски. Нешто као споразум о реосигурању, Споразум из 1948. је комбинација трајних финских и совјетских безбедносних интереса са јасно дефинисаним околностима.

Свест о томе да Финска не може решити своје безбедносне изазове и проблеме тако што ће тражити заштиту једне велике блоковске, или неблоковске силе против друге силе, заправо истиче у први план финску политику држања по страни када су у питању супротни интереси између великих сила и одржавања добрих односа са свим државама. Таква неутрална политика је и главно оружје Финске за остварење њених националних интереса, јачање њеног положаја у свету, а посебно у Европи.

Наравно, време је чинило своје и некадашњи стратешки војни значај финског залива и бившег лењинградског округа пребачен је на обале Мурманска и на југ Балтика, чиме је нестало и војно интересовање за виталне области Финске, што је опет и побољшало њен стратешки положај. У Финској не постоје никакви стратешки циљеви који би били важан разлог за војни напад. Политичко-војни значај Финске зависи, пре свега, од тога у којем обиму би се финска територија могла користити да би се доспело до стратешких циљева лоцираних у Русији. Сходно томе, неки изоловани војни удар на Финску тешко је могућ.

Због војне географије, нема изгледа да би Финска могла да постане и бојиште за копнене операције већег обима, мада се то наравно никада не може и апсолутно искључити. Финска би у војном смислу могла да буде угрожена једино у случају рата између Русије и НАТО-а, односно између САД и Русије, и то би био тај ризик да у сукобу буде укључена и финска територија. Првенствено кроз повреде ваздушног простора и територијалних вода.

Најсеверније области Финске налазе се између држава НАТО-а, Норвешке, и Русије, у непосредној близини руских поморских база на полуострву Кола где је смештена руска Северна флота са бројним нуклеарним подморницама. У случају рата НАТО би прво покушао да блокира излазак руске флоте из база на Коли на северни Атлантик, као и да спречи да руске копнене снаге не нападну снаге НАТО-а на северу Норвешке.

Фински ваздушни простор изнад Лапоније и путна мрежа могли би да буду правац за напад на територију Русије, па тамо Финци држе јаке војне снаге. Југ Балтика такође би могао бити зона војног сукоба између Русије и НАТО-а и у том контексту неутрална Шведска са својом дугом обалом чини фактор стабилности и у северном делу Балтика.

Улога политике одбране јесте да сачува поверење у финску неутралну политику. Способност одбране је један од критеријума по којем се процењују, у случају конфликта, финске способности да се земља придржава своје неутралне политике и испуњава обавезе у оквиру постојећих споразума.

За Финску је једно од најважнијих војних питања како Москва процењује војну претњу која би могла да дође преко Финске. Финско-совјетски споразум из 1948. дестимулише било које војне планове у којима би се користила територија Финске за напад на неку другу државу, што додатно јача финску одбрану. И НАТО и Русија имају поверење у финску политику безбедности и неутралности, као и жељу и могућност Хелсинкија да контролише и брани своју територију. Фински па и шведски ваздушни простор заједно су једна широка тампон зона, али би у случају кризе у опасност дошао интегритет тог ваздушног простора, првенствено због развоја нових војних технологија. Јер Финска је на "коридору" трајекторија интерконтиненталних стратешких нуклеарних ракета САД и Русије.

Финска има око 5,2 милиона становника, војни буџет је већи од две милијарде евра, копнена војска броји 24.000 припадника (у рату копнене снаге имају 345.000 људи), ратна морнарица 6.800 припадника, а ратно ваздухопловство 4.500 официра, подофицира и војника. Финска располаже са око 300 тенкова, немачких "леопарда" и руских Т-72, са око 1.400 оклопних транспортера и борбених возила пешадије, док авијација има и америчке авионе Ф-18 и британске "хоук". Раније је Финска имала и руске авионе Миг-21. Ракетни системи ПВО су руске и западне производње.

Некадашњи председник Финске Мауно Којивисто 1988. године је рекао да су два постулата финске политике одбране неутралност и безбедност и да је његова земља, на неки начин, несврстана. И заиста, Финска је била учесник скоро свих конференција несврстаних држава.

НАТО је почео да осећа мањак војних снага од када Уједињене нације и ЕУ повлаче војнике за своје одбрамбене операције из истих војних формација, пише портал Европске уније. "Имамо проблеме да обезбедимо трупе за све мисије НАТО-а, ЕУ и УН", рекао је портпарол северне алијансе Џејмс Апатурај аустријском дневнику "Стандард" који цитира ЕУ портал

Тај проблем се још више заоштрио у последњих неколико година од када и НАТО и ЕУ покушавају да држе у приправности снаге за брзо реаговање.

Снаге НАТО-а за брзо реаговање (НРФ) треба да буду на нивоу 25.000 војника, а ЕУ има 19 својих војних формација са по 1.500 војника који могу да буду послати на кризна жаришта у свету у кратком року.

Међутим, већина чланица ЕУ су истовремено и чланице НАТО-а, што значи да су исте трупе на располагању за обе организације.

НАТО тренутно разматра шта да ради са својим снагама за брзо реаговање које су потпуно оформљене у новембру прошле године, али од тада нису биле ни на једном задатку. "Можемо једино да имамо НРФ који није толико јак," рекао је Апатурај.

Проблеми НАТО су се погоршали у протеклих неколико година од када САД концентришу већину својих војних снага у Ираку, а мисија НАТО-а у Авганистану је дужа и скупља него што је планирано.

НАТО има око 40.000 војника у Авганистану и око 17.000 на Косову.

Тензија између НАТО-а и ЕУ тиња последњих десетак година од када НАТО покушава да се редефинише после хладног рата, а ЕУ појачава своје присуство на светској сцени.