ПОГОДИ КО ДОЛАЗИ НА ЗАБАВУ

Први пут од 2000. године једна странка у Србији имаће и председника државе и премијера. Рекао бих да то, у конкретном случају, повећава одговорност Демократске странке и, за сада, оно што се догађа не улива ми баш неко поверење да су дорасли тој дуплој одговорности за вођење државних послова.

Нисам од оних што радо вире у туђе двориште, макар оно било у београдској Крунској улици, где је седиште ДС-а, али оданде вести куљају преко страначког плота и, чини ми се, сведоче о размерама дилема оних који тамо столују и одлучују.

Крајње уопштено говорећи изгледа да се води битка хоће ли премијер бити кандидат Бориса Тадића или кандидат страначког надлежног органа, а само лакомислени ће рећи да му то дође на исто. Могућно је да читалац већ зна како је по том питању преломљено, али, суштински, макар и претходни трагови овог обарања руку упућују на околност да део страначког руководства не жели сву одговорност да свали на Тадића, већ би и они нешто да се питају.

Чак се почело шпекулисати да Тадић, подређујући лик и дело премијера сопственом калупу, иде ка увођењу полупредседничког система владања, уз малу помоћ пријатеља. Упућени тврде да се Тадић, прекјуче, на вишечасовном већању у Крунској улици, није изјашњавао око своје уставне обавезе да мандатара предложи Народној скупштини, чекајући ваљда расплет унутарстраначких расправа.

Рекао бих да му то није било глупо, јер и без тог шушкања око сукоба због кандидата за премијера, насталог можда због вирења преко тарабе или зато што су вести изнутра прескочиле ограду, процедура у овом послу окренута је наглавце, а то је већ довољан црв за сваку сумњу.

Коректан политички ред вожње налагао је да прво буде одређен мандатар који би онда водио преговоре око састављања тима, броја министарстава и расподеле истих на чланове коалиције. Овде је све било обрнуто. Министарства су подељена, министри се знају у главу, госпође министарке су обновиле гардеробу, а премијер, први међу једнакима, тек се бира, као нека вишња на торти коју су други умесили и засладили.

Испада да ће преко партијског курира бити обавештен да се прихвати посла и с ким ће га обављати. То будућег премијера, који је, како сам написао, читаоцу можда већ познат, ставља у положај који није баш адекватан уставном положају који има као шеф извршне власти, а тај је положај, барем по уставним овлашћењима, јачи од положаја шефа државе који је, у овом случају, и партијски шеф премијеру.

Из саме те околности Тадић би морао да се суздржи од арбитрарног права и једини исправан политички поступак је да странка одреди човека који ће с положаја премијера бранити страначку политику у вођењу државних послова.

Влада, састављена од изразито хетерогене спреге коалиција, већ због природе свог састава не улива, овако унапред, неко велико поверење, а ако буде оптерећена и хипотеком лидерске диктатуре век јој збиља неће бити дуг, макар диктатура била врло просвећена.

Пословично опрезни Млађан Динкић, мимо претходних најава око заједничке посланичке групе коалиције „За европску Србију”, формирао је, ипак, посланичку групу Г 17 плус, злу не требало, а не бих рекао да Динкића мучи само концептуално неслагање око карактера социјално праведне државе. Односно што он мисли да прво треба зарадити, а онда зарађено праведно делити, док би социјалисти одмах нешто да поделе...

Биће да ту постоје и дубљи слојеви неслагања и отуда ваљда потиче и Динкићева беспоговорна и одлучна подршка Бојану Пајтићу кога и странка види као премијера, макар он, Пајтић, био последњи који је позван на забаву.

главни уредник недељника „Време”