Кад професор постане панкер

За новосадски састав „Пекиншка патка”, основан 1978. године, многи ће рећи да је први аутентични панк бенд на нашим просторима. Иако су постојали само три године, оставили су дубок траг на домаћој музичкој сцени. Група је објавила два албума и три макси сингла, суочавала се са забранама концерата, затвореним вратима дискографских кућа, радио и телевизијских станица, али њихов музички утицај је немерљив.

После 25 година паузе, новосадска група се недавно поново окупила да би одржала концерт на музичком фестивалу „Егзит”.

Када је оформио „Пекиншку патку” Небојша Чонкић Чонта је већ радио као професор. На питање како је „мирио” посао професора и панк каријеру и да ли се то косило једно са другим, фронтмен легендарног панк бенда каже:

– Мени је то било нормално. Већ када сам дипломирао и запослио се у средњем електро школском центру „Михајло Пупин” 1979. године, појавили смо се на „Бум фестивалу”. Држао сам предавања, оцењивао ђаке, а после часа сам их позивао на наш концерт у тој истој школи. Сви ђаци су долазили да нас слушају. Шокантно је било што је све то и директору школе било нормално. Говорио је да је баш симпатично што имам контакт са младим људима. На часовима сам био веома строг, нисам волео да рушим на поправни, али добити петицу код мене било је тешко. То што сам био у панк бенду није умањивало мој ауторитет код ђака. И мени је чудно како је то функционисало.

Својевремено сте говорили да ће „Пекиншка патка” променити југословенску рок сцену. Да ли сте успели у томе?

Тада сам био мало препотентан, али се испоставило да сам био у праву. Да се ми нисмо појавили, вероватно не би ни изашао „Пакет аранжман”, ко зна да ли било новог таласа...

Колико је учешће на Омладинском фестивалу у Суботици, где сте освојили другу награду публике, што вам је омогућило издавање макси сингла „Бити ружан, паметан и млад/Бела шљива”, представљало прекретницу у каријери „Пекиншке патке”?

Сећам се да сам из Суботице звао своју тадашњу девојку и да сам јој рекао да ћемо се одмах после свирке вратити у Нови Сад, јер ће нас вероватно сви испљувати. Међутим, „разбили смо” и ушли у финале. Било смо шокирани начином на који је публика реаговала на нас, јер је ту било и баба, деда, стрина и младих људи. Када смо одсвирали „Белу шљиву”, после пет секунди добили смо овације публике. Тада сам схватио да ћемо урадити нешто.

Да ли данас сматрате да је била оправдана цензура којој је „Пекиншка патка” тада била изложена?

Сећам се да смо Срета и ја седели у једној башти са тадашњим уредником ПГП-а. Нудили су нам коректне услове за објављивање деби албума. Требало је још само да ставимо потпис на уговор. Али, сутрадан су све отказали. Као да смо убили некога! Очигледно је да је неко из партије интервенисао. Нисам био заљубљен у братство и јединство, али били смо принуђени да први албум објавимо у Загребу.

„Пекиншка патка” је постојала само три године, а и данас ужива култни статус. Како то објашњавате?

Ни у најлуђим сновима нисам то очекивао. Ми смо желели да мало пореметимо учмалост тадашње сцене и љигаву музику која је свирана, али никада нисам очекивао да ће неки клинац који се родио 1992. године слушати „Пекиншку патку”. Наша музика има велики квалитет – није вештачка, искрена је и има енергију и жестину.

Почетком деведесетих укључили сте се у политику и чак сте били на листи посланика ДЕПОС-а, а онда сте решили да бољи живот потражите ван граница Србије. Зашто?

Био сам 1992. године кандидат за посланика ДЕПОС-а, али био сам 20. на листи, тако да није било шансе да уђем у парламент. Нисам ни хтео да будем посланик, али пробао сам нешто да променим и мирна ми је савест. А онда сам добио сина, били смо под санкцијама у то време и изгледало је да ће Милошевић владати још 100 година. Мислио сам да треба да емигрирамо на Нови Зеланд или у Аустралију, али, то нам је било много далеко. Канада је била ближе, а и добили смо визу за само пет месеци. Данас живим у Мисисаги, западном делу Торонта, и предајем на државном колеџу. Нисам више строг према студентима, али сам стриктан.

Изјављивали сте пре две године да би поновно окупљање „Пекиншке патке” било као да са 50 година покушавате да оживите љубав из младости, да данас физички не бисте могли да издржите прави панк концерт и да то не би било искрено, панкерски. Зашто се променили мишљење?

И даље мислим да то није панкерски. Човек од 50 година може да проба да се нађе са оном са којом је био када је имао 25 година. А да ли ће то функционисати, друго је питање. Идеја о поновном окупљању није била моја, већ људи из „Егзита” и гитаристе Срелета. Они су ме звали и после неколико дана размишљања пристао сам. Онда смо звали Бору и Цилу. На „Егзиту” ће наступити оригинална постава „Пекиншке патке”. Пре две године нисам имао физичке снаге за концерт, иако сам фит, јер играм тенис и пливам. Ево више од месец дана трчим. А трчати у мојим годинама по сунцу је тешко. Али, издржавам!

Свирате завршне вечери „Егзита” и једини сте домаћи бенд који наступа на главној бини Петроварадинске тврђаве, поред „Хајвса” и „Секс пистолса”…

То је част за нас, част за „Егзит”, част за све! Публика ће моћи да види један млад бенд, као што су „Хајвси”, утемељиваче панка „Секс пистолсе” и осниваче панка на источној хемисфери – „Пекиншку патку”. Мислим да ће то бити добро вече за публику, а неко ће можда рећи да смо ми најбољи!

Шта ће бити са „Пекиншком патком” после свирке на „Егзиту”?

То је тајна, али имамо доста понуда да наставимо да свирамо.

Да ли Ви имате жељу да се једнога дана вратите у Србију?

Моја супруга и ја имамо жељу, али за децу нисам сигуран. То је највећи проблем. Син се сигурно неће вратити, али ја већ „обрађујем” ћерку да се бар нас троје вратимо у Србију!