Искорак у позоришну реалност

Од нашег специјалног извештача

СКОПЉЕ – Представа „Лоунли пленет” Атељеа 212 гостовала је у четвртак у два термина (18 и 20 сати) пред македонском публиком поштујући све епидемиолошке мере и препоруке здравственог тима. Ауторски и извођачки тројац Маја Пелевић, Олга Димитријевић, Димитрије Коканов, потпомогнути текстовима својих колега Тање Шљивар и Игора Коруге, који се међусобно преплићу и прожимају, водили су гледаоце на туристичку туру кроз обе стране новчића утопије и дистопије наше „позоришне” стварности.

Своју колажну „причу” слагали су, ходајући кроз отворене и затворене просторе Омладинског културног центра у Скопљу смештеног поред леве обале Вардара, у оквиру фестивала Млад отворен театар (МОТ), чије је 45 издање одржано уживо и онлајн, уз представљање 12 позоришних продукција из Северне Македоније, Словеније, Србије, Грчке и Хрватске. Овогодишњим издањем желели су да одрже континуитет једног од најстаријих фестивала ове врсте у региону, који је упркос свему ушао у саму завршницу под слоганом „Биће и сутра”.

– Дуго смо размишљали како ће ове године да изгледа наша уметничка слика. Покушали смо још када је кренула пандемија да нађемо праву форму како да реализујемо наше садржаје. Дуго смо чекали да изађемо из те прве зоне због пандемије, а онда се десило да је вирус поново напредовао у септембру, тако да смо пуно програма договарали, исто тако и отказивали. Мењали смо термине одржавања фестивала неколико пута, да бисмо дошли до овога што је сада. Нисмо поборници онлајн варијанте, ипак позориште је неки други медиј који је програмиран да буде окренут у „лице” публици, покушавали смо да тако и одрадимо МОТ. Упркос свему успели смо да реализујемо представе са физичким присуством, уз онлајн и дигиталне продукције. Све то смо за кратко време „спаковали” и ево нас при крају фестивала – каже за „Политику” Русе Арсов, директор МОТ-а.

Гостовање имерзивне представе „Лоунли пленет”, од којег Македонци нису хтели да одустану, реализовано је у заиста специфичним околностима. Мала екипа Атељеа 212 од само пет чланова упутила се у среду увече у касним сатима ка опустелом Аеродрому „Никола Тесла” опремљена маскама и визирима, да би ноћним летом праћеним прилично турбулентним „небом” стигла у Скопље.

Публика под маскама

– Драго ми је што смо дошли, и људима из фестивала је, као што су ми јуче рекли, изузетно значило због континуитета одржавања МОТ-а што смо овде, упркос околностима. Знамо да позоришта и фестивали нису под ударом само пандемије већ и потенцијалних буџетских резова који ће се сигурно догодити услед светске економске кризе која нас све чека. Било ми је уживање да играмо представу „Лоунли пленет” у простору као што је ова зграда која је некада наменски грађена као културни центар. Та просторност играла је за нашу представу – каже Олга Димитријевић, док Димитрије Коканов констатује:

– Мислим да је иницијално било баш стресно што смо се уопште упустили у ову авантуру. Био ми је стрес и због пандемије, али и других околности. Сада када се све ово догодило и када смо успели да реализујемо гостовање, мислим да је одлично што смо дошли. Занимљиво ми је што је македонска публика била много отворенија и активније је реаговала од оне у Београду и Новом Саду. То је утисак с оба јучерашња извођења. Чини ми се да то има везе и са чињеницом да се нешто уживо дешава на фестивалу.

Представа „Лоунли пленет” рефлектује на свет у првој половини 2020. године, истовремено покушавајући да преиспита форме театра које се могу одржавати упркос вирусу, а последично томе и потенцијалне облике заједништва у јавном простору будућности.

Македонска публика с пажњом је пратила причу београдских уметника, не желећи да одустане од позоришног чина и поред тога што се Скопље практично „затвара” од 21 сат због епидемиолошких мера.

– Оно што ме је изненадило, у овом иностраном случају, мада Македонију тако не сматрам јер сам и даље југоносталгичарка, јесте да је прексиноћ у Скопљу било катарзично извођење представе у смислу да је публика реаговала и јаче него домаћа. Имала сам утисак да је управо ово тренутак када „Лоунли пленет” треба да се игра. И да нам све ово што смо говорили у јулу када смо правили представу, није деловало овако, да ће толико далеко да траје. Испоставило се да нас чека сасвим другачије време. Не знам да ли ће бити боље или лошије, али свакако ће бити другачије и ово је био наш начин да покушамо да преиспитамо нову реалност која нас чека – тврди Маја Пелевић.

 Изненађене поклонике позоришне уметности тројац Димитријевић, Пелевић, Коканов, позвао је у самој завршници у нову авантуру, у овом случају на плато испред здања у којем је уприличен МОТ прочитавши им „Лоунли пленет” у десет разгледница као својеврсна острва самоће током пандемије. Представа је завршена уз речи „Живеће овај народ”, али и уз чашицу ракије које су сви присутни испијали у име здравља и трајања пркосећи свежини која је стизала са Вардара. Добра вам је ово српска ракија, уверавали су нас појединци, ни не слутећи да је то ипак македонска жолта која је и те како „грејала”.

 – Дивна је прича. Супер је што сте дошли – уверавала је београдске колеге Наташа Поплавска, редитељка која је била међу публиком, журећи, као и сами чланови београдске екипе да брзо напусте овај уметнички простор због епидемиолошких термина којих се, као што смо имали прилику да видимо, овдашњи житељи углавном придржавају.