У Србији никад није досадно

„Изузетно ми је драго да смо опет у Београду, програм је диван, а Ани је овде скоро домаћа. Пауза коју сам направио резултат је мојих бројних обавеза, а чини ми се да време у мом животу пролази веома брзо. Овде сам сада да са „Сава центром” прославимо заједнички јубилеј, његових 30 година постојања, које сам и сам напунио прошле године. Дакле, у најбољим смо годинама”, изјавио је наш познати виолиниста Стефан Миленковић пред концерт који ће бити одржан сутра у „Сава центру” од 20 часова.

Миленковић ће наступити са супругом Ани Азнавуријан, виолончелисткињом, уз оркестар Београдске филхармоније, на репертоару ће бити Шостаковичева Симфонија бр. 5 и Брамсов дупли концерт у а-молу, а дириговаће Ејвин Гулберг Јенсен из Норвешке. Према Миленковићевом мишљењу, Брамсов дупли концерт идеалан је избор за ову прилику јер иначе нема много концерата за виолину, чело и оркестар, а сем што је редак и један од најпознатијих, сматра да је Брамсов концерт и романтичан, носталгичан и врло репрезентативан.

Познати виолиниста и Ани Азнавуријан на овом концерту ће свирати на инструментима које је израдио њен отац, хемичар по струци, који се посветио љубави према музици и постао градитељ инструмената. За наше музичаре познати брачни пар ће ових дана одржати и мастер клас у музичкој школи „Станковић”.

У разговору за „Политику”, Стефан Миленковић најпре је одговорио на питање како доживљава чињеницу да сваки пут наступа у земљи која је све мања и мања.

– Да, па смањује се, али ваљда не може бити мања од овога … Мада, можда и може. Не би ме изненадило. Покушавам да своју енергију не расипам на ствари које тешко могу да променим, а ово је управо једна од њих. Ништа ме више не чуди. Мислим да никога на овим просторима не би требало ништа да чуди, јер је већ познато да се овде ствари врло брзо мењају. Такав нам је ваљда менталитет… Нама је досадно када је све добро, и треба да се стално нешто дешава. Мислим да после свих ових година у којима је било разних промена и превирања, пре или касније, ствари морају да дођу на своје место – каже виолиниста и износи своје виђење уласка Србије у ЕУ:

– Не примећујем да су народи који су, рецимо, заменили своју валуту евром, изгубили свој идентитет, а неке од тих нација постоје дуже од наше. Идентитет није у валути или границама, већ у начину живота и не може да се промени. И да смо сада у Европској унији, и да неко дође у Србију, она ће се увек разликовати од свих других земаља. У том смислу не бринем за наш идентитет – каже Миленковић који тренутно живи у Илиноису, у САД.

О носталгији и свом животу даље каже:

– Не знам да ли је познато да је гувернер Илиноиса наш човек Род Благојевић, а реч је о малом универзитетском граду, са 40.000 студената, где сам добио посао пре две године. Због тог посла напустио сам Њујорк и контраст је био огроман. Потпуно је другачији ритам и све је другачије, мада мислим да ми у овом периоду живота то врло прија. Задржао сам посао на Џулијарду, и кад желим вреву и бржи ритам, одем до Њујорка. Њујорк је посебан, јединствен и његова чар је у томе што је интернационалан град. Париз је само француска престоница, а Њујорк светска. Са једне стране може и да неутралише носталгију јер поседује коктел онога што нуди. Сматрам да кад живите негде, онда треба да прихватите своје окружење, а не да живите у Америци као да живите у Кини, јер је онда боље да одете да живите у Кини… Некада ми недостаје Београд, а некад немам времена да мислим на носталгију. Не можете ни стално живети у некој чежњи, онда треба да се запитате да ли живите тамо где треба, јер можда нисте на правом месту.

Стефан Миленковић каже да је задовољан начином на који се тренутно развија његова каријера. Често наступа са оркестром, има доста концерата са својим триом и са супругом, воли динамику и истиче да му је циљ да ради што разноврсније ствари јер то у правом смислу значи бити музичар.

Пошто је у доброј позицији да промовише нашу музику у свету, прича нам о томе има ли неких планова на том пољу.

– Волео бих да више свирам музику наших композитора. Мислим да је то жеља која се у мени пробудила однедавно. Увек сам ценио наше композиторе и знам да имамо добре ауторе, али било је много ствари које сам морао да научим, да одсвирам, и кад је требало нешто ново да учим, нисам био спреман. Али сада мислим да би било лепо да презентујем свету музику наших композитора. Наша култура иначе има велику традицију, и можда је тајна опстанка класичне музике у нашој земљи, за разлику од других, то што она није толико комерцијализована. На Западу се, рецимо, често гледа како да се доведе неко велико име које ће да распрода салу. Није важно да само извођење буде квалитетно или да је репертоар врхунски, већ како да се одради бизнис. Мислим да код нас још увек постоји љубав према музици због музике саме, и она је још увек на неком неисквареном нивоу.

Питамо Стефана и где ће провести ово лето.

– Не планирам никада летовање, јер сад тек почињу концерти. И кад бих волео да одем негде, увек је већ касно.