Малину спржила цена

Сезона откупа малине, нашег црвеног или девизног злата, како често називамо ово воће, као да се репризира из године у годину. И овог лета цена је „пробијена”. Између малинара и откупљивача понавља се познати сукоб интереса у коме произвођачи тврде да хладњаче желе да их оштете и закину цену, а ови прозвани пак тврде да високу откупну не могу да правдају у извозу. И једни и други су ушанчени у својим аргументима. Овог лета су, међутим, изостали већи протести и блокаде путева.

Малина се последњих дана откупљује по 160, па и до 180 динара по килограму, а има назнака да би цена могла да јој оде и на 200 динара по килограму. Почетак бербе, пре десетак дана, започет је с откупном ценом од 120-130 динара по килограму. Толико је, иначе, била препорука и Удружења хладњачара да се малина плати. Шта се то могло у међувремену догодити да хладњачари сами себи скоче у уста и понуде више?

– Нису нама хладњачарима криви сељаци, они разумљиво траже више за своју робу. Ми смо као удружење препоручили 120 динара, а чим смо изишли са састанка то је прекршено – каже Душан Крсмановић, директор хладњаче „Фрутико” из Љубовије.

На питање како је то могуће и откуда неким хладњачама интерес да плате нереалну цену, наш саговорник објашњава да се у откупу малине могу опрати паре. Баш као у време деведесетих година прошлог века. Нешто слично тврде и његове колеге које смо анкетирали, али нико, међутим, није вољан да јавно упре прст у конкуренцију. Питају само како је могуће да фирма чији је рачун пет, шест година у блокади, што се може проверити на сајту централне банке, има пара да предњачи у откупу и да нарушава договор. На примедбу да би и министар финансија и гувернер НБС на то рекли да су новчани токови под контролом, узвратан одговор је био да пракса то демантује.

(/slika2)Директор хладњаче „Фрутико” каже да малинари немају разлога за незадовољство, јер је произвођачка цена, са свим улагањима и амортизацијом 60 динара по килограму. Исту цифру саопштавају и у хладњачи „Либертас” из Ваљева. Они, иначе, имају 40 хектара сопствених малињака које беру машински, специјалним комбајнима. Кажу да их малина толико кошта, а да је могуће да код сељака, због трошкова ручне бербе, кошта 10-15 динара више. Једном речју, малинарима је загарантован поприличан профит.

То што се малина сада свуда у Србији плаћа по 2,2 евра по килограму, Крсмановић назива чистим лудилом које може да уништи ову производњу. Он подсећа да је прошле године био случај да је купина била преплаћена, плаћала се по 85-90 динара по килограму, стране тражње није било па је зато изгубио 200.000 евра. Слично су и други прошли. У хладњачи му још увек стоји лањска купина, а за двадесетак дана требало би да складишти нову. „Сада када им будемо нудили цену од 40 динара колико она стварно кошта, купинари ће рећи како се играмо с њиховим знојем и трудом. Не могу ни они да се понашају као да пакују златне полуге у гајбе, а не малине и купине. То је роба чију цену одређује тржиште”.

Крсмановић нам није ускратио одговор и на питање о извозним ценама. По његовим речима извозна цена „роленда” или првог квалитета малине после прошлогодишње бербе била је 1,8 евра за килограм. Тада је цена и најнижа, јер је велика понуда како би се дошло до пара за откуп. Већ у новембру иста малина се могла продати по 2,4, а на пролеће чак и за 3,3 евра по килограму. Хладњачари су готово сагласни у оцени да би просечна извозна цена „роленда” морала да буде минимум три евра по килограму да би се оправдала садашња висока откупна цена.

Иако је Србија и даље светски лидер у производњи малине, наравно мерено количинама, то ни мало не значи да је у прилици да диктира цену. Главни европски конкурент нам је Пољска чија је производња нарасла на просечних 50.000 тона годишње, а светски Чиле с истим количинама. Производња малине у Србији је око 60.000 тона. Наши конкуренти имају своје специфичности па је тако Пољска ближа купцима што њену цену чини нешто нижом, а Чиле је много познатији по томе што већи финансијски ефекат остварује извозом свеже малине за америчко и западноевропско тржиште, ван сезоне на северној хемисфери. Србија је прошле године само извозом малине зарадила 150 милиона долара, и то су такозване чисте девизе јер је овде 97 одсто домаћа супстанца.

(/slika3)У Заједници за воће и поврће кажу да су неке хладњаче прекинуле откуп због бојазни да извозна цена неће моћи да оправда откупну.

– Страни купци се још не изјашњавају, јер чекају да виде какав ће бити род у Пољској. Овогодишња цена код нас је за чак 80 одсто виша него прошлогодишња када се малина плаћала 100 динара по килограму. Прошле године подбацио је род у Чилеу и Пољској, па је Србија била доминантна на тржишту малине, али је ове године род у тим земљама добар, што знатно мења позицију Србије, каже Евица Михаљевић, директор Заједнице.

Сличне су оцене и Радета Љубојевића, власника хладњаче у Сирогојну и председника Удружења хладњачара. На питање зашто се из године у годину понавља иста прича, Љубојевић одговара да је то зато што држава неће да уведе ред.

– Нисам за то да малина буде ни скупа ни јефтина. Тачно је да тржиште одређује цену, али не само оно. И Чиле је имао сличан хаос у откупу, али тамо је донет Закон о производњи малине, а њихова влада је чак донела резолуцију о гајењу малине. Наши, пак, предлози за уређење овог тржишта у фиокама разних министара стоје већ пет година. Не тражимо никакве бенефиције нити монополе за хладњаче, али ако се само кланице могу бавити прерадом меса, онда нешто слично мора важити и за нашу браншу. Сада неко испуњава високе стандарде, а неко откупљује малину без икаквих санитарних услова, а то је храна. Ми тражимо, на пример, да се произвођачима малина плати не на руке, већ на рачун. У таквим условима не би могло бити простора за фирме чији су рачуни у блокади, а откупљују малину, каже Раде Љубојевић.