Људска права у ковид кризи

Где напослетку почињу универзална људска права: БеоградОве године прослављамо Дан људских права усред глобалне кризе, са широкодосежним здравственим, економским и друштвеним утицајем. Дефинитивно је 2020. година када се агенда људских права актуелизовала у пуној снази у животима свакога од нас. Сви смо, широм света, на овај или онај начин, осетили да су наша слобода кретања, наша права, као и наше шансе за добар живот погођене. Међутим, ковид 19 пандемија имала је несразмерни негативан утицај на групе у ризику – укључујући и раднике на првој линији одговора, особе са инвалидитетом, старије особе, жене и девојчице, мањине, неформално запослене, између осталих. Криза је оголила системске и дуготрајне полуге занемаривања, које настављају да буду претња по људско достојанство и права. Такође је створила нове облике рањивости и несигурности, стављајући велики део становништва под ризик.

Пут Србије ка потпуном остварењу људских права је оивичен и праћен под окриљем више међународних оквира, који се фокусирају на права жена, особа са инвалидитетом, детета, мањина и других. Србија такође има континуирану интеракцију са Саветом УН за људска права, као и кроз процес Универзалног периодичног прегледа. Као држава усмерена на придруживање Европској унији, она је такође посвећена процесу широке реформе и трансформације, који је неопходан за обезбеђивање ефектне и транспарентне управе, правичне, ефикасне и транспарентне владавине права, ради универзалног остваривања људских права и пуне смислене партиципације грађана и грађанки.

Уједињене нације у Србији имају фундаменталну одговорност да одрже есенцијалне вредности и принципе који су садржани и у Универзалној декларацији о људским правима, као и да подрже земљу да испуни своје амбиције и дужности из међународног контекста. Разлог за то је да свако у земљи равноправно ужива у безбедном, здравом, просперитетном и слободном животу. У последњих 10 година, упркос релативном успеху економског напретка, расту БДП-а и смањењу апсолутног сиромаштва, све смо више сведоци о новим или појачаним неједнакостима које проширују размак између богатих и сиромашнијих, не само у монетарном смислу, али и у погледу живота у здравом и незагађеном окружењу, приступу основној инфраструктури, здравственим и услугама социјалне заштите, добром и инклузивном образовању, безбедним и достојанственим пословима, политичкој партиципацији и другим правима.

У практичном смислу, у току кризе, Уједињене нације и партнери су кроз активности Високог комесаријата за људска права и других специјализованих УН агенција пружале снажну подршку групама у ризику, са крајњим циљем очувању људских права и ублажавања негативног утицаја усвојених мера, као што је губитак посла и прихода, немогућност приступа чистој води или струји, пад услуга заштите, између осталог.

Дугорочно, људи ће увек остати у центру акције Уједињених нација у Србији, вођени принципима Циљева одрживог развоја. Људска права су у сржи Циљева, понајпре у принципу „Да нико не буде изостављен”. Овај уникатни принцип подсећа нас на рањивости које постоје међу нама и око нас, и говори нам о потреби за комбинацијом неодложне интервенције, свесности, емпатије и солидарности међу људима, заједницама и генерацијама, да би се неједнакости отклониле.

Сада је тренутак, међутим, да уложимо сву снагу у суочавање са свим друштвеним и економским неједнакостима, као и да промовишемо равноправност и недискриминацију. Досегнућемо свој заједнички циљ једино ако смо решени да омогућимо једнакост могућности за све, адресирамо неуспехе откривене и утврђене у ковид 19 кризи, и да применимо стандарде људских права да бисмо разрешили системске и међугенерацијске неједнакости, маргинализацију и дискриминацију.

Овај задатак је огроман. Од појединаца до владе, од цивилног друштва до приватног сектора, свако има улогу у изградњи света после вируса корона који је бољи и равноправнији за садашње и будуће генерације.

Свака инвестиција у Србији и инвестиција Србије треба да обезбеди да се друштвени, економски и еколошки утицај разматра у најбољем интересу свих људи. Ова партнерства треба да су ојачана и проширена, на основама поверења, солидарности и узајамне одговорности.

Речи Еленор Рузвелт из 1958. поводом 10. годишњице од усвајања Универзалне декларације о људским правима једнако одзвањају као и тада:

„Где напослетку почињу универзална људска права? У малим местима, близу дома – тако блиским и тако малим да се не могу видети ни на једној карти света (...) Ако та права не значе ништа тамо, мало значе било где другде. Ако их удруженим настојањима грађана/ки нећемо штитити код куће, узалуд ћемо тражити напредак у остатку света.”

Стална координаторка Уједињених нација у Србији