Устајали мирис „Револуције јасмина”

Негде око шест месеци после његове смрти, обишао сам гроб Мухамеда Буазизија, младића чије је самоспаљивање оборило деспотску власт у Тунису и покренуло ланац догађаја познат као Арапско пролеће, најмасовнију мобилизацију људи у новијој историји Блиског истока и Северне Африке. Све је почело 17, децембра 2010. када се улични продавац воћа и поврћа у учмалом месташцу Сиди Бузаид, 300 километара јужно од престонице Туниса, сукобио са комуналном службеницом која му је одузела колица јер није хтео да плати рекет. Посвађали су се, ко зна шта јој је 26-годишњак рекао, а онда је пред свима добио шамар од жене – што је у дубоко традиционалном месту ужасно понижавајуће.

Пошто нико није хтео да саслуша његове жалбе, отишао је пред капију провинцијских власти, полио се бензином и запалио. Пламен незадовољства сиромаштвом, незапосленошћу и репресијом брзо се проширио покрећући револт по арапском свету од Египта и Либије преко Сирије до Јемена и Бахреина.

Побуне су разоткриле да владајуће класе, махом војне, нису у стању да направе модерне државе. Биле су, и остале, сувише удаљене од свакодневног живота „арапске улице”.

Смрт младог Мухамеда присилила је туниског председника Зина ел Абидина бин Алија да после 23 године власти побегне за Саудијску Арабију где је умро 2019. Свргнутом египатском „раису”, Хоснију Мубараку, судило се али је дочекао да ове године буде сахрањен уз војне почасти.

У Либији, где је као и у Сирији револуција била мање спонтана, а више индукована споља, харизматичног Муамера Гадафија убила је октобра 2011. маса која му је дотле верно клицала. Председник Јемена, Али Абдулах Салех, борио се да остане при власти, али је страдао од снајперског метка 2017.

Да ли је гроб у макији туниске пустињске степе постао гробница у коју су, сем деспота, милиони Арапа сахранили своје деценијске страхове? Радионица револуције?

Показало се временом да већина захтева није испуњена, а године од избијања Арапског пролећа донеле су нове мизерије, грађанске ратове, успон радикалних исламиста, крваве демонстрације, мигрантске и хуманитарне кризе.

„Револуција јасмина” у Тунису дуго је словила за најбољи модел транзиције ка демократији, али земља је остала подељена између охрабрених исламиста из партије Нахда, која је добила прве изборе 2011, и секуларних и либералних снага које су трновитим компромисом убедили исламисте да се повуку, али мало је шта боље од времена самоспаљивања у Сиди Бузаиду. Државна компанија Гафса, некада највећи произвођач фосфата на свету, морала је ових дана да обустави рад због серије штрајкова незадовољника широм земље.

У Египту су после Мубараковог пада одржани први слободни вишестраначки избори, али експеримент са Муслиманском браћом трајао је само две године, довољно да се наруши деликатан баланс између исламске вере и принципа секуларне државе. Армија, иста која је 2011. прво покушала да растури протесте, а потом прешла на страну демонстраната, после бруталног војног удара поново се ставила у службу генерала.

Први слободно изабрани председник умро је у затвору, стотине су убијене, хиљаде похапшене. Створен је нови деспотски режим. Револуција је покрадена, а људи су пре три месеца поново почели масовно да протестују.

Либија је у стању потпуног хаоса, а после срамне Гадафијеве ликвидације двовлашће је од 2014. не само довело до племенског рата, већ је у земљу увело разне стране силе па посредници УН месецима неуспешно покушавају да испослују неко солидно примирје које би водило политичком решењу кризе и спречавању економског колапса.

Сирија је трагично уништена јер њен председник Башар ал Асад није хтео да саслуша захтеве побуњених студената. Земља је у рушевинама обележила пола века владавине династије. Асад је, на папиру, добио грађански рат започет 2011. али будућност је и даље у опасности. Председник се вратио са ивице политичког амбиса уз помоћ Русије, чиме се рат претворио у глобални конфликт. Данас они који су желели да Асада руше нормализују дипломатске односе са Москвом. Цинизам Блиског истока у најбољем издању.

По Јемену пламти рат откако је Саудијска Арабија 2015. војно интервенисала како би на власт вратила миљеника кога су годину дана раније обориле проиранске снаге Хутија које тврде да се боре против корумпираног система. Створена је једна од највећих хуманитарних криза света.

Деспотске монархије Залива нису се устезале да 2011. пошаљу трупе како би угушиле протесте у Бахреину, а данас као и пре десет година комбинују репресију и куповину социјалног мира. Саудијски престолонаследник Мохамед бин Салман је оличење милитантног тиранина. У другим државама региона режими су пожурили да представе реформе како би спречиле револуционарну грозницу.

Нема сумње да је арапска улица пре једне деценије показала храброст. Не доводи се у питање спремност младих људи да се боре против бруталних власти и клептократије, за више слобода и пристојнији живот. Храброст је неупитна, али способност да се организује, уједини и попуни вакуум створен уклањањем аутократе јесте. То је одувек био озбиљан изазов демократским променама.

Револуција не значи да је држава створена. На њеним слабашним темељима уздигли су се радикални исламисти који уништавају некада секуларна друштва од Египта, Либије и Туниса до Сирије и Ирака. Али, арапски деспоти никада се нису превише бринули због исламиста знајући да ће их Запад штитити као мање зло. Либерална грађанска мисао била је и остала њихова ноћна мора.

Десетогодишњи резиме Арапског пролећа тешко да може да буде назван успехом.

Сутра: Други талас незадовољства