Виртуелно је стварније

Савремена култура и технолошке претпоставке за њу захтевају и нов начин размишљања о природи те културе. Као подстицај за другачији приступ, обрнут од увреженог, изложио бих две своје идеје. Прва је идеја о културној баштини као савременој културној продукцији, а друга је идеја о култури дематеријализације.

Баштина  је у садашњости

Културна баштина може се сагледати и као савремена културна продукција. Она, наиме,  није у прошлости, него у садашњости. Она нам није задата, није дата као поклон, него је наш задатак. Културна баштина мора да буде створена, мора да буде извучена из наслага прошлости, запуштености и подразумевања, мора да буде реанимирана, на примерен начин представљена и контекстуализована. Ова процедура не разликује се од актуелне културне и уметничке продукције потпуно нових дела, текстова, предмета, извођења, инсталација. Истрајавање само на чињеници и статусу културног добра из прошлости није довољно, то је тек полазна позиција за креацију, установљење и интеракцију са контекстом. А контекст може бити вишеструк: локални, регионални, интернационални, историјски, едукативни, уметнички, верски, политички, економски, туристички, институционални, ванинституционални, медијски, технолошки, итд.

С тим у вези, функционална примена ИЦТ и дигитализације обећава знатне предности. То је отворени домен за вишедимензионално креирање и дистрибуцију културног наслеђа као активног и интерактивног садржаја у свим контекстима. ИЦТ и дигитализација већ сами по себи, као у овом тренутку „празна” технологија и медиј, налажу да о културном наслеђу мислимо као о креацији. Ако не прихватимо тај изазов, уместо предности стварања, откривања и анимирања, наћи ћемо се у ситуацији да непобитне вредности прекријемо још једним велом и редундантним шумом. 

Прошло је време у коме оно што није у новинама и на телевизији – не постоји. Дошло је време у коме не постоји пре свега оно што није дигитално и што није умрежено. А у односу на претходне технолошке парадигме, ова изгледа неупоредиво потентнија, изгледа несагледиво. Ту се вредности не могу ископати, са њих се не може обрисати прашина, буђ и паучина – ту вредности могу само бити генерисане. Ето прилике којој се тешко може одолети.

Култура дематеријализације

Хиљадама година уназад култура се успостављала, одржавала и надограђивала кроз материјализацију. Сада се смер овог процеса преокреће – култура се генерише, продукује и репродукује, култура се обистињује, преображава, грана и дисеминује – кроз дематеријализацију. Сада култура обезбеђује себи услове за живот и континуитет кроз дематеријализацију, у форми информационо-комуникационих технологија, медија, мрежа, поља... Некада, оруђа и артефакти били су градивни елементи културе, а сада је култура градивни елеменат технолошке и цивилизацијске промене. 

Као што је након Гутенберга превладала орално-ритуалну парадигму и тиме постала немерљиво моћнија, сада култура превладава писану парадигму, да би као дигитална култура постала онолико моћнија од писане колико је писана била моћнија од говорне.

Култура је спознала и прихватила да је виртуелно стварније од физичког, да је дигитално стварније од аналогног, да је електронско стварније од опипљивог – по учинку. Јер учинак је једино стварно мерило. Јер знак, податак, идеја, вредност, знање су бржи, доступнији, продорнији, а истовремено прецизнији, богатији, квалитетнији – ако су представљени у дематеријализованој форми нумеричког кода, комбинације неосетних елекроимпулса, менталне шифре.

Одувек, култура није ништа друго до примат имагинарног над задатим, духовног над материјалним, недодирљивог над пропадљивим. Учинци материјалног су ограничени, учинци нематеријалног су неограничени. Кодиран запис је тако јачи и далекосежнији од свог опипљивог, физичког корелатива. Наравно, и коду је иманентно ограничење – код је ограничен у својој врсти и може бити поништен другим кодом или антикодом. О томе треба водити рачуна. Технички протоколи миграције и емулације софтверских, хардверских и интерфејс формата треба да нам обезбеде континуитет лаког и безбедног приступа и коришћења, упркос урођеној кратковечности дигиталних форми које су у непрекидној иманентној трансформацији и конверзији.

У оптичком каблу мисао се креће брзином светлости. У култури дематеријализације важи једначина сродна оној Ајнштајновој: E = ic2. Енергија је еквивалентна производу информације и квадрата брзине светлости. Формула отприлике значи: ако довољно убрзаш информацију, она се претвара у енергију. Можемо да закључимо како је у култури материјализације промена стања ствари и света превасходно зависила од масе, од убрзања критичног квантитета, док у култури дематеријализације промена стања ствари и света зависи од информације, тачније од кода, од менталне шифре, од убрзања критичног квалитета. 

Култура дематеријализације подразумева обистињени појам савремености, који више не значи просто: сад, данас или у складу са актуелним тренутком, него: истовремено трајање много независних временских поредака. 

Хиљаде година трајао је обједињавајући цивилизацијски процес укључивања целокупног човечанства у свеобухватну, јединствену историју. Чим је то досегнуто, ова универзална интегрална историја обједињеног човечанства почела је да се симултано мултипликује на мноштво паралелних токова. Најзад, закорачујемо у епоху кад и читаво човечанство и свака посебна људска заједница, али и сваки човек, жена или дете, унутар свог непоновљивог индивидуалног света, може да се реализује кроз трајање много независних временских поредака. Неко можда верује да је то опасно и отуђујуће, али ја верујем да је то ослобађајуће и обећавајуће, зато што проширује, продубљује, убрзава и оплемењује недодирљиви али једини стварни домен наше слободе.