Успомена на 14. октобар 1915.

ЧАЧАК – Варош је добила изглед једног великог вашара, с тужним и жалосним ликом. Чачак је пун избеглица, војске, регрута, стараца, последње одбране, коморе. Свуда спремање, товарење, нико никога не види.

Узрујаност велика и свакога је обузео големи страх и туга. Киша пада као из кабла, без престанка, рањеници леже по калдрми, ни хлеба ни одела. Хладноћа и студен, као и у срцима нашијем.

Ово су исповедна слова чачанског проте и пароха Велимира Белопавловића (1866–1934), чија је сестра Дара била удата за овдашњег официра и јунака Великог рата, мајора Драгутина Гавриловића.

Попова белешка из 1915. даље се ниже овако...

Тога дана, 14. октобра 1915. славим своје крсно име Свету Параскеву. Тада сам увек служио свету службу и свакад беседио, па помислих да и сада треба. Али, шта и како? Тужан сам и жалостан као и цео српски народ јер непријатељ напредује и узима један по један град, једно по једно село наше лепе отаџбине.

Прибележих неколико стихова из Светог писма и ништа даље не умедох смислити. С тим мислима уђох у цркву и почех Свету литургију, ваљда је то био дан наше најискреније молитве. Сврши се литургија и отпеваше многи одбегли свештеници, за певницом, последње „амин”.

С вером у помоћ божју окренем се народу и са царских двери отпочнем:

Побожна браћо, у овим страшним временима за нас, и претешким искушењима за српски народ, са овог светог места узносим молитвене речи Господа бога да се умилостиви и да нам моћи и снаге да из овог тешког искушења изађемо милошћу његовом спасени.

У историји живота и развитка српскога народа ово нису прва искушења и невоље наше. Много пута је наш народ кроз те мене, тешка мучења и искушења пролазио и издржавао помоћу божијом, јер су га вера и нада очувале и спасиле.

Не малаксавајмо! Историја се понавља. Код свих народа било је тешких и мучних дана у времену разузданости своје, у доба слободе кад су умови људски давали себи више преимућства и разума над божјим свемогућим, кад се заборављао бог и наступало време опште кварежи и непостојања најсавршенијег бића.

Народи су падали у грех, а последица греха је казна која их је постизала. И тиме су достизали у искушења и до највеће невоље своје. Па, кад су опомињали од својих грехова и затражили милост божју, Бог их је спасао и помогао им.

Зато, пренимо се од страха. Повратимо веру у срца и душе наше у овим данима невоље и несреће. Па уз молитве преподобне Свете Параскеве потражимо милост и помоћ божју да заштити српски народ и његову витешку војску, те српске јунаке који нас чувају и крв пролевају на бојним пољима са нашим краљем Петром и његовим јуначким сином, престолонаследником Александром, који ће ослободити Србију од непријатеља и прогнати из наше миле отаџбине.

Кад сврших говор осетих да добро учиних, нешто ми на души лакну, изврших своју дужност. Савест ми је била задовољна, јер на лицима свих присутних приметих више ведрине и наде.

Пожурих кући и написах овај говор ради успомене на оне тешке дане. Четвртог дана непријатељи су заузели Чачак, а после три године страдања у исти дан говорио сам у слободи с истог амвона у чачанској цркви. Бог нам је помогао и њему нек је вечна слава и хвала.