У планине по удисај здравља

Ужице – Шумовиту Тару с правом зову „плућима Србије”. На њеним Калуђерским Барама, још је у 19. веку била друмска механа с добром храном и собама пристојним за то доба. И писац Милован Глишић, боравећи у конацима манастира Рача, на Тари је тражио лека за своја оболела плућа.

О ономе што је потом уследило, пише Драган Р. Филиповић у књизи „Пецајући старом пругом од Ужица до Вишеграда”:

„Из западних земаља студенти су доносили учења о здравом  животу, физичкој спремности и добром утицају боравка у природи на човека. Ужичко планинарско друштво штампало је 1912. књижицу др Ремиша „Утицај планинске климе на човечији организам”, у преводу са немачког наставничког приправника Ужичке гимназије Душана Богосављевића. Имала је невероватан утицај међу школованим светом, ђацима и студентима, може се мирно рећи да је директан узрок одавања Ужичана здравом животу”.

Филиповић пише о ужичком гимназијском професору Милану Поповићу (поживео је више од 90 година) који је ђаке редовно водио на околне планине. Поповић је сматрао да су Кремна идеална за планинарске активности.

„Уз благослов школе, родитеља и друштвених организација, што је одавно скоро немогуће постићи, у специјални теретни вагон паковао је и више од 50 ђака. На поду овсена слама, кроз мале прозорчиће поздрав сунцу. Смештао их је у креманску школу, о девојчицама се старала његова супруга Рада. Сваког дана купање у хладњикавим водотоковима, најчешће на Коњској реци, па у планинарску шетњу до Таре или Шаргана – бележи аутор и пита се: да ли је данас могуће замислити како би изгледало када би се на неком надлежном месту предложио спартански одмор ђака.

Филиповић у књизи помиње и некадашње Друштво риклијанера: толико верних планинама, чистом ваздуху, шетњама и воденим купкама, који су се посвећено држали свог учења да је такав начин живота ефикаснији од лечења болести лековима. Претерано или не, неспорна је ствар да боравак у планинама у свим временима годи здрављу.