Рат и мир Маре Лукић Јелесић

Народном музеју у Шапцу недавно су поклоњена дела из заоставштине Маре Лукић Јелесић (1885–1979), сликарке чији је стваралачки пут прошао на релацији Београд–Шабац–Минхен–Париз. Музеј, који је имао 40 слика и 363 цртежа ове ауторке, сада је добио више од 500 предмета: 22 уља на платну, 11 акварела, 44 цртежа, 246 фотографија, 11 писама, ратни дневник...

Учење Маре Лукић почело је у Београду, у Вишој женској школи, где јој је цртање предавала Надежда Петровић. После Српске сликарске школе Ристе Вукановића, 1905. постала је учитељица цртања у Вишој женској школи у Шапцу. Тамо се дружила са Исидором Секулић, која сликарку подучава црквеним песмама и француском језику, а ова њу сликарству. У Минхен одлази 1908–1909. и после боравка у Ажбеовој школи похађа Шилдкнехтову школу.

Тада пише: „Сликали смо по живим моделима, а увече смо сликале акт. Највише се радио портрет. У школи није било теоретских предавања, само сликање по моделима.”

– У Београду Мара и њен брат, вајар Живојин Лукић, живе у Дубљанској 11. Од 1910. до рата 1914. дружи се с уметницима окупљеним око сликара Косте Миличевића у Дубљанској 42. Као модели служили су им поједини од њих, као на пример кћерка вајара Петра Убавкића или дечак Срета, који је Миличевићу помагао у атељеу.

Живорад Настасијевић, Вељко Станојевић, Никола Бешевић, нешто касније Милош Голубовић, Павле Предраговић и Мара Јелесић, као и спорадично: Коста Јосиповић, Моша Пијаде, Наталија Цветковић, Видосава Ковачевић, чинили су својеврсну комуну која је умногоме обележила српско сликарство крајем прве деценије 20. века – каже Тања Марковић, музејски саветник Народног музеја у Шапцу.

По избијању Првог светског рата Мара приступа обуци при одељењу за дезинфекцију Београдске школе за болничарке, коју води Француска лекарска мисија. У Шабац одлази 1915. који је након Церске и Колубарске битке сабирни центар српских рањеника. Као ратна болничарка добија Орден Црвеног крста. По завршетку рата ради у Шабачкој гимназији, да би 1919. прешла у Трећу женску гимназију у Београду, до пензије 1932. Са супругом Павлом Јелесићем, инспектором, путује по Србији, Босни, Приморју. Попут брата Живојина, бави се и скулптуром, а 1925. добија једномесечну стипендију за Париз.

Други светски рат је у Београду, о чему бележи: „Цео Београд од раног јутра бежи, бежи од кућа, оставља послове и све што има у кући, јер крволочни људи руше те куће на главе невиних. Видели смо камион, и у њему препуно искрвављених, исцепаних и унакажених људи, жена извучених испод рушевина, а још су живи воде их у болницу на превијање. Кажу да се и данас чују јауци испод рушевина. Журно откопавају свуда и извлаче мртве и рањене. У очекивању сирене, увек смо спремни за одлазак у склониште, или од куће даље. Сви проклињу Енглезе... Улетела мува зунзара, ја претрнух, мислим сирена.”

– Након рата, 1948. Јелесићи одлазе у Шабац. Овај пут заувек. Мара довози и пун камион слика. Ретко иде на пијац, а уколико нема наручених портрета, портретише супруга. Уколико би у кући било резаног цвећа, говорила је да ће га насликати како би му продужила трајање. Отуда у њеном опусу небројено мртвих природа. Њену самосталну изложбу у Шабачкој гимназији отворио је Јован Бјелић, а исту поставку 1952. пренела је у Павиљон „Цвијета Зузорић” на Калемегдану. Подржава 1954. идеју о оснивању Октобарског салона у Шапцу, на којем излаже 15 пута, као и у Зрењанину, Ваљеву, Сремској Митровици и два пута на изложбама „Ладе” 1921. и 1974. године – наводи Татјана Марковић.

У сликаркином опусу највише је портрета. Долазиле су јој виђеније шабачке породице да их овековечи покољења ради. Један од њих, Радивоје Маринковић, сећао се: „Напунили смо осам година. Мајке нам облаче најлепшу гардеробу. Са страхопоштовањем први пут отварамо капију овог ванвременског врта и улазимо у атеље тетка Маре. Мирис терпентина и безброј неких ствари чију сврху и значење не познајемо. Седамо у удобну фотељу и тетка Мара почиње да ради наше портрете. Сеанса не траје дуго. Код трећег доласка тихо нам каже да су портрети готови. Изненађени смо брзином овог обреда.”

У једном од последњих интервјуа сликарка се присетила дружења с Миком Аласом, у чији летњиковац су често одлазили на дружење, и музицирања у кући Станислава Винавера. У 93. години рекла је: „Радим просечно четири часа дневно. Пре подне два сата портрет, по подне два сата цвеће. Знате, уметник мора да ствара, не може много да се опусти.”

Сликаркина заоставштина

Дародавац Градимир Миликић, дизајнер, каже за наш лист да је Мара била баба тетка њихове преминуле куме, Иванке Секулић Зорић, некада директорке Музеја примењене уметности. Њен отац Љубомир био је син Марине млађе сестре Наде Лукић Секулић. Иванка је располагала једним делом Марине, као и заоставштином Мариног брата, вајара Живојина Лукића. Све радове ових рођака завештала је: Марине – Легату Секулић Зорић у Народном музеју у Шапцу, а Живојинове – Легату Секулић Зорић у Народном музеју у Београду. Како је Иванка била тешко болесна, њен супруг Слободан прикупио је радове које је препознао и поклонио их овим музејима, каже Миликић.

– Иванка и Слободан, пошто нису имали своју, завештали су непокретну имовину мојој деци. Након Слободанове смрти, мојој деци припадао је њихов стан. Како деца ништа нису знала о Мари и Живојину, а како сам ја доста провео у разговору с Иванком о њеним рођацима, позвали су ме да прегледам заоставштину. Открили смо много радова, зато што кум није имао времена за истраживање јер је неговао болесну супругу. Свим овим су само допуњени постојећи легати у музејима у Београду и Шапцу, чиме је у потпуности извршена жеља Иванке Секулић Зорић – каже Миликић.