Морал је баласт политике

Како дани убрзане транзиције у Србији пролазе, све се гласније чује тврдња из наслова. У понашањима оних који теже освајању власти у држави, не треба тражити морал, већ темпо бескомпромисног и безалтернативног приближавања европским интеграцијама. Циљ је постављен („Европска Србија”) и треба га свим средствима остварити. Ко те пита за морал? Гурај даље и не обазири се на оне који закерају и кукумавче о части и образу. Није лоше и наругати им се као што то чини колумниста (петком) овог листа, у тексту „Моралистичка закуска” када је без зазора написао да „о моралу говоре они који губе”, („Политика”, 13. јун 2008.)

Али, и они који губе, нису изгубили право на реч, а ни шансу да и даље губе због инсистирања на моралној страни српске политике. Па да видимо како стоје ствари са моралом и политиком.

Треба подсетити оне који не хају за трунку морала у политичким стварима да је чврста веза између ових облика јавног понашања постављена још у старој Грчкој, у делима оних филозофа који су створили појам политике. Нераскидива веза морала и политике је утемељена управо у идеји политике као моралној вредности, у идеји општег добра читаве заједнице. У политичком животу друштва остварује се јавно добро за све грађане. Ова идеја је доведена у питање (макијавелизам) открићем превласти технике освајања, одржавања и чувања власти над етичким понашањем оних који се боре за власт. Међутим, макијавелизам није истиснуо етичку страну политике већ је само осветлио шта се дешава када се она сведе на суви прагматизам. Оно прво лице политике остало је до наших дана и није могућно да неетички прагматизам превлада. Зашто? Па, једноставно, када би морал шутнули, нико не зна како би се регулисали људски односи и појединачна и групна понашања. Остала би само правна норма а она покрива мањи део друштвеног живота.

У Србији је наступило време снажног поткопавања моралних вредности у политици. У то нас уверавају нарочито страначке коалиције пре и после избора. Како пре тако и после 2000. године, видимо да је највећем броју странака најважнији циљ да се домогну установа власти, а за путеве којима долазе до фотеља није их брига. Број и обим учесника ове игре у Србији наводи и оне који пишу о јавним стварима да ускликну – ко говори оморалу у политици, он је „пукао”, шта ваљда значи – пропао. Заступници оваквих ставова само вербализују оно што повећи број малих и великих странака у Србији чине. А шта чине? Пре избора говоре једно, после избора поступају другачије. Пре ступања у коалицију бране своје политичко достојанство, а после га бацају под ноге. Уочи избора демонстрирају политички интегритет према прошлости, после га заборављају. Оваквим политичким понашањем, странке о којима је реч стављају нам до знања да је морал баласт и да га се треба ослободити.

На другој страни су странке које се не одричу моралне вредности политике. Оне се, можда идеалистички, можда донкихотски, држе старогрчких идеала политике. И губе у борби за власт.

Која страна ће више учинити за добро Србије?

Онима којима је важно да уђу у коалицију за остваривање утопије земље дембелије, пред очима је лична и групна корист. Не може се другачије тумачити разлика између говора пре избора и праксе после пребројаних гласова.

Они други имају осећање дужности према друштву и држави, свест о већем значају општег интереса од појединачног. А дужност је, не лична корист, то добро знамо, супстанца моралног деловања. Првима је лако – „у се, на се и пода се”, каже народ. Други морају да приме жртву, јер неће да кусају мед дана.

А Србија? Каква је њена будућност на развалини између морала и политике? Они који се радују политици која не рачуна на морал и која се руга онима који о њему говоре, напуниће своје џепове и нахраниће своје стомаке. Све радости хедонизма биће им оствариве. Они не лупају главу питањима будућих дана. Али, нисмо без алтернативе. Тешко је ићи у будућност без кичме, без националног достојанства и без бриге за целину државе и нације. То није некаква конструкција. То је нешто што знамо из историјског наслеђа.

Најзад, зашто нам је уопште важан морал у политици? Довољно је указати само на два разлога. Ми обично мислимо да је политика борба за власт и да политичари све чине да би се сместили под њене скуте. То, разуме се, није нетачно. Али још је тачније нешто друго: политичка власт делује на обликовање карактера грађана. Ако имамо у виду да они који одлучују о општим интересима могу да буду морални али исто тако и ослобођени моралних обзира, не можемо бити равнодушни према власти у држави. Слободан грађанин се не васпитава под владавином која хвали ропство. Туђим парама се не постаје срећан. Ни моралност грађана не можемо очекивати тамо где је власт корумпирана.

И још нешто. Да ли политичар поштује глас онога чије је поверење задобио приликом гласања? То можемо сазнати после изборне утакмице. Пре него дође до ње он ће све учинити да задобије његов глас. Уколико га изигра када се преброје гласачки листићи, он неће изгубити власт већ морални кредит. Како ли се осећају један и други? За првог не знам. Овај други ће бити преварен а ту смо већ на терену моралног понашања.

социолог, научни саветник