Ратни заробљеник „стар” само седам дана

Бањалука – Више нас нема на дедовини у Рашћанима... Срби су, једноставно, морали да нестану из некада дувањске, а од деведесетих година, томиславградске општине. О чему другом се, у овом делу Херцеговине, може говорити осим о геноциду почињеном над Србима. Томислваградска општина је једина у БиХ у коју се из избеглиштва није вратио ниједан Србин. И ником то не смета. Нико то не види. Чак и они из међународних организација који су овде дошли да се брину и о нама, прича Божо Важић, ратни заробљеник из села Рашћани, а данас професор на Пољопривредном факултету у Бањалуци.

Одмах по нападу бојвника Хрватског вијећа одбране на српско село Малован на Купрешкој висоравни, од Рашћана је направљен први логор за Србе у БиХ.

У њему је од почетка априла 1992. па све до 29. јуна 1993. године, свакодневновише од три стотине Срба било изложено мучењима, претњама и глади. Међу њима и четрдесеторо деце не старије од дванаест година. Двадесетак виђенијих Срба Рашћана одведено је у прве непријатељске логоре, да би након невиђених мука кроз које су прошли у казаматима Лоре и Дретеља, били размењени и крајем октобра прешли на територију Црне Горе.

У рашћанском гету три стотине људи имало је само једну краву, а понекад и пакет који су им даривали хуманитарци Црвеног крста. И ништа више.

– Долазио је у Рашћане и бањалучки бискуп Комарица. Упозоравао је одговорне у Ливну и Томиславграду на последице до којих би могло доћи у случају да се заробљеном народу нешто деси. И онај Мазовјецки, срам га било. Сви су долазили, а нама нико на крају није помогао... Отимали су нам све. Од стоке до накита. Нико због тога није договарао и био кажњен – опет ће Важић.

Шта су све доживели и преживели мученици рашћанског гета, види се на примеру породице Марић. Мајка Стана је седмог априла 1992. године, у ливањској болници на свет донела женско дете. Теодора јој је била девето чедо.

– Само седам дана касније Теодора са мајком улази у рашћански обруч црнокошуљаша у коме се уписује у списак Црвеног крста и, са само седам дана, постаје ратни заробљеник. Вероватно најмлађи регистровани ратни заробљеник у свету – истиче Божо Важић.

Мало је знано да је у томиславградској општини убијено тридесетак Срба. Међу њима и православни свештеник.

После рата сељани Рашћана писали су високим представницима у БиХ. Молили их да им помогну да се врате у родни крај.

– Одговарали су нам како нам једино могу средити пут у иностранство. За нас другог пута није ни било. Данас смо расути по свету. Осамдесет одсто рашћанских Срба је углавном у Америци и Аустралији. Остали су у Србији и местима Републике Српске... Сада је и касно да се вратимо – на крају ће Божа Важић.