У Србији ће маске надживети корону

С надирањем вакцина из неколико праваца, постало је јасно да ће корона изгубити светски рат, али да је безусловна капитулација још далеко. У нашем „грађанском рату“ с аерозагађењем (који је почео много пре ковид-окупације) такође је јасно да су апсолутној власти енергетике угља године одбројане, али да ћемо до коначне победе још много јесени и зима удисати свакојаке штетне честице.

На Међународној конференцији о климатским променама, одржаној 12. децембра, председник Вучић је истакао да ће Србија до 2050. постати нискоугљенично друштво. Мање ослањање на угаљ и нафтне деривате „побољшаће квалитет ваздуха и имати позитивни утицај на здравље људи“, поручио је председник Србије.

Нова стратегија предочена је без ограда и временски је орочена, али далеко од тога да овдашњи еколошки покрети већ могу да развију зелену заставу победе.

– Око 60 одсто наших извора енергије почива на угљу. Залиха лигнита имамо за још најмање 30 година и тог ресурса се нећемо и не можемо одрећи – каже проф. др Бранко Ковачевић, председник Надзорног одбора ЕПС-а и председник Академије инжењерских наука Србије.

Невоља је што у лигниту из костолачког и колубарског басена спавају „зли духови“ штетних, па чак и канцерогених једињења и честица, који се ослобађају сагоревањем у термоелектранама, топланама, индивидуалним ложиштима... Зато енергетски пејзаж Србије, нарочито током грејне сезоне, изгледа као да је осликан с „педесет нијанси црне“. Тога смо колективно постали смо свесни крајем прошле године, када су се у извештајима специјализованих међународних сајтова међу градовима с највећим аерозагађењем нашли Београд, Ваљево, Ниш, Нови Сад, Косјерић, Смедерево... Да је држава и пре ове интернет дојаве знала у ком грму лежи зец, признала је и премијерка Ана Брнабић. Како је недавно изјавила, проблем загађења ваздуха у Србији је вишедеценијски, али се ради на његовом превазилажењу. То потврђује и професор Ковачевић:

– У обреновачкој термоелектрани се улаже у постројења за одсумпоравање и елиминацију азот-диоксида и прашкастих честица. Нови капацитети у Костолцу имају све прописане филтере и системе за заштиту ваздуха. Технологија напредује и та нова постројења су еколошки прихватљива – истиче наш саговорник.

Он наглашава да је „озелењавање“ економије угља спор и скуп процес, а да додатни баланс представља и такозвана прљава индустрија.

– Јесте да запошљавамо људе у Бору и Смедереву, али је цена велико загађење – признаје проф. Бранко Ковачевић.

Неколико наредних деценија, дакле, протећи ће у балансирању између очувања здравља становништва и нужности опстанка економије. То неодољиво подсећа на хамлетовску дилему из актуелног таласа ковида 19. С тим што не постоји вакцина која би нас одбранила од загађеног ваздуха, нити ћемо стећи колективни имунитет на штетне честице. И зато, сва је прилика да ће заштитне маске у Србији – надживети пандемију. Барем док чистији ваздух не буде зависио од ветра, већ од алтернативних извора енергије који ће потиснути фосилна горива.

– Градове гуши и загађење из саобраћаја, јавни превоз и комунални транспорт морају да се престроје на електрична возила.  Запустили смо и производњу биомасе, која је такође енергент. Имамо и геотермалне воде у Војводини и на југу Србије. То је потенцијал за електране, а може да се користи и за грејање стакленика, као у Мађарској. То су велике инвестиције, али се исплате на дуже стазе. Рецимо, Београд може да се греје топлом водом из ТЕ „Никола Тесла“, уместо да се она испушта у Саву и уништава биљни и животињски свет у реци. Са остварењем те идеје се почело деведесетих па се стало, сада се с Кинезима ради на обнови тог пројекта – открива наш саговорник.

Када је реч о „светом еколошком тројству“ вода-сунце-ветар, професор Ковачевић каже да је хидропотенцијал наш највећи извор обновљиве енергије, али да се с њим мора крајње пажљиво поступати.

– Случај с мини-хидроелектранама је показао до чега долази када се ради нестручно, без надзора, без укључивања експерата разних профила који би сагледали шири еколошки и социјални контекст. Стручни аспект је код нас изгубио на значају, велики је уплив политике тамо где не би смело да га буде – упозорава проф. др Бранко Ковачевић.