Расправа Срба с богом правде

Јануара 1896. родољубива српска омладина послала је из Сарајева овакав телеграм Николи Петровићу, аутору химничне песме "Онамо, ’намо":

"Твоје ‚Онамо’ забрањују овамо..."

Недељни лист "Ускок", носилац српске народне мисли и орган бораца за ослобођење и уједињење Српства, објавио је овај телеграм у броју од 14. јануара 1896. са следећом напоменом:

"Окупациона влада забранила је певање ове кнежеве песме у Босни и Херцеговини приликом Светосавске прославе".

Да је жив, Јован Ђорђевић, аутор химничне песме "Боже правде", могао би ових дана добити сличан телеграм или СМС поруку.

После необичне правно-политичке и књижевне анализе песме "Боже правде", Уставни суд Босне и Херцеговине прогласио је неуставном досадашњу химну Републике Српске "Боже правде" и наложио да се она стави ван употребе. Народна скупштина Републике Српске прихватила је и применила ову одлуку; иако су се примедбе Уставног суда односиле само на текст, однедавно је престала и употреба инструменталне верзије химне. У "Политици" од 15. септембра 2007. објављен је конкурс за нову химну Републике Српске па се може закључити да та република улази у период масовног и јавног такмичења у изјавама љубави према домовини.

Будући химнопевци упућују се конкурсним условима на одлуку Уставног суда БиХ као на "релевантан налаз". У налазу, пак, белодано стоји да химна "Боже правде" у Републици Српској нарушава принцип колективне једнакости – тиме што садржи стихове којима се велича српски краљ, и што симболизује само српски народ, у ентитету који као конститутивне народе признаје и Бошњаке и Хрвате.

Текст будуће химне – прецизира се – може бити нов, необјављен, али може бити узет и из књижевног наслеђа...

Критичко читање текста "Боже правде" у Републици Српској могло би изазвати грозницу и у матици, где иста песма фигурира као нека врста замене за званичну химну. Размере културног и политичко-правног инцидента овде би могле бити знатно веће, јер је Србија држава, а Република Српска само уставноправни ентитет у оквиру БиХ.

У химнама, као специфичним књижевно-музичким творевинама, везе између симболичких појмова не припадају само подручју правне логике. Ипак, у нашем случају је голим оком видљиво да инсталирање песме "Боже правде" на пиједестал државне химне Србије представља чин с великим правним дефицитом. Уместо да о химни одлучују грађани на свенародном референдуму – на шта је обавезивао Устав – до слабашног решења дошло се скупштинском Препоруком, без јавне расправе, на ванредном заседању и по хитном поступку! Премда је објављена у "Службеном гласнику" истог дана кад је и усвојена (17. август 2004), ова одлука је практично неспроводљива, нити постоји начин да се обезбеди њена обавезност; о томе сведочи скоро свакодневна пракса с рубних делова Републике, где се и на званичним скуповима некажњено певају химне других држава, наравно, не из разлога естетске природе.

Овом препоруком грађанима је одузето право које им је гарантовао Устав – да се тајно и слободно изјасне о песми која ће их дизати на ноге, и коју ће певати из дубине душе. На жалост, показало се да овај правни и морални деликт представља увод у друга огрешења о Устав и законе.

Српски парламент препоручио је певање песме коју никад није написао Јован Ђорђевић, кога овај наказни правни акт наводи као аутора. У предугој "препорученој" верзији од осам строфа (!), у пет су извршене крупне измене. Пером неког апаратчика од монархистичке химне хтела се направити републиканска. Књижевна теорија и правна наука сасвим су сагласне у једном: свако уметничко дело – па и танушна монархистичка химна – кохерентна је и затворена целина с непоновљивом синтаксичком, фонолошком и симболичком структуром, и нико осим аутора не може да помери и један зарез! Осим домаћег закона о ауторским правима (чланови 2, 17, 172...), који је сасвим јасан, и Универзална конвенција о ауторском праву из 1971. третира Ђорђевићеву аутентичну верзију као недодирљиву.

Структурална конфигурација песме истовремено је правна категорија и елемент теорије књижевности и културе.

Како може да хомогенизује националну и социјалну енергију песма која се није изборила ни за сопствено јединство, уз то је скромног симболичног распона, без мисаоне продубљености и без било какве савремене референтности? Једна верзија налази се у Препоруци, друга је изведена на инаугурацији председника Републике, трећа на проглашењу Митровданског устава 2006. а четврта се од 1992. пева у Републици Српској. При том ниједну није написао Јован Ђорђевић, упокојен још 1900. године...

Нови Устав Србије, прогуран кроз бирачко тело у атмосфери коју је Венецијанска комисија оценила као недемократску, не спомиње ударнички (све у једном дану) донету Препоруку већ вели (у члану 7) да Србија има химну чији се садржај и употреба уређују законом; не каже која је од пет верзија званична, на коју музику се пева, нити спомиње ауторе.

Годину дана после усвајања Устава, нема тог закона о амблемима; али нема ни Уставног суда који би констатовао очигледно кршење права грађана и писаних норми о ауторско-правној заштити уметничких дела.

Andante maestoso, односно – за оне који старогрчки боље познају од италијанског – полагано али свечано.