Rasprava Srba s bogom pravde

Januara 1896. rodoljubiva srpska omladina poslala je iz Sarajeva ovakav telegram Nikoli Petroviću, autoru himnične pesme "Onamo, ’namo":

"Tvoje ‚Onamo’ zabranjuju ovamo..."

Nedeljni list "Uskok", nosilac srpske narodne misli i organ boraca za oslobođenje i ujedinjenje Srpstva, objavio je ovaj telegram u broju od 14. januara 1896. sa sledećom napomenom:

"Okupaciona vlada zabranila je pevanje ove kneževe pesme u Bosni i Hercegovini prilikom Svetosavske proslave".

Da je živ, Jovan Đorđević, autor himnične pesme "Bože pravde", mogao bi ovih dana dobiti sličan telegram ili SMS poruku.

Posle neobične pravno-političke i književne analize pesme "Bože pravde", Ustavni sud Bosne i Hercegovine proglasio je neustavnom dosadašnju himnu Republike Srpske "Bože pravde" i naložio da se ona stavi van upotrebe. Narodna skupština Republike Srpske prihvatila je i primenila ovu odluku; iako su se primedbe Ustavnog suda odnosile samo na tekst, odnedavno je prestala i upotreba instrumentalne verzije himne. U "Politici" od 15. septembra 2007. objavljen je konkurs za novu himnu Republike Srpske pa se može zaključiti da ta republika ulazi u period masovnog i javnog takmičenja u izjavama ljubavi prema domovini.

Budući himnopevci upućuju se konkursnim uslovima na odluku Ustavnog suda BiH kao na "relevantan nalaz". U nalazu, pak, belodano stoji da himna "Bože pravde" u Republici Srpskoj narušava princip kolektivne jednakosti – time što sadrži stihove kojima se veliča srpski kralj, i što simbolizuje samo srpski narod, u entitetu koji kao konstitutivne narode priznaje i Bošnjake i Hrvate.

Tekst buduće himne – precizira se – može biti nov, neobjavljen, ali može biti uzet i iz književnog nasleđa...

Kritičko čitanje teksta "Bože pravde" u Republici Srpskoj moglo bi izazvati groznicu i u matici, gde ista pesma figurira kao neka vrsta zamene za zvaničnu himnu. Razmere kulturnog i političko-pravnog incidenta ovde bi mogle biti znatno veće, jer je Srbija država, a Republika Srpska samo ustavnopravni entitet u okviru BiH.

U himnama, kao specifičnim književno-muzičkim tvorevinama, veze između simboličkih pojmova ne pripadaju samo području pravne logike. Ipak, u našem slučaju je golim okom vidljivo da instaliranje pesme "Bože pravde" na pijedestal državne himne Srbije predstavlja čin s velikim pravnim deficitom. Umesto da o himni odlučuju građani na svenarodnom referendumu – na šta je obavezivao Ustav – do slabašnog rešenja došlo se skupštinskom Preporukom, bez javne rasprave, na vanrednom zasedanju i po hitnom postupku! Premda je objavljena u "Službenom glasniku" istog dana kad je i usvojena (17. avgust 2004), ova odluka je praktično nesprovodljiva, niti postoji način da se obezbedi njena obaveznost; o tome svedoči skoro svakodnevna praksa s rubnih delova Republike, gde se i na zvaničnim skupovima nekažnjeno pevaju himne drugih država, naravno, ne iz razloga estetske prirode.

Ovom preporukom građanima je oduzeto pravo koje im je garantovao Ustav – da se tajno i slobodno izjasne o pesmi koja će ih dizati na noge, i koju će pevati iz dubine duše. Na žalost, pokazalo se da ovaj pravni i moralni delikt predstavlja uvod u druga ogrešenja o Ustav i zakone.

Srpski parlament preporučio je pevanje pesme koju nikad nije napisao Jovan Đorđević, koga ovaj nakazni pravni akt navodi kao autora. U predugoj "preporučenoj" verziji od osam strofa (!), u pet su izvršene krupne izmene. Perom nekog aparatčika od monarhističke himne htela se napraviti republikanska. Književna teorija i pravna nauka sasvim su saglasne u jednom: svako umetničko delo – pa i tanušna monarhistička himna – koherentna je i zatvorena celina s neponovljivom sintaksičkom, fonološkom i simboličkom strukturom, i niko osim autora ne može da pomeri i jedan zarez! Osim domaćeg zakona o autorskim pravima (članovi 2, 17, 172...), koji je sasvim jasan, i Univerzalna konvencija o autorskom pravu iz 1971. tretira Đorđevićevu autentičnu verziju kao nedodirljivu.

Strukturalna konfiguracija pesme istovremeno je pravna kategorija i element teorije književnosti i kulture.

Kako može da homogenizuje nacionalnu i socijalnu energiju pesma koja se nije izborila ni za sopstveno jedinstvo, uz to je skromnog simboličnog raspona, bez misaone produbljenosti i bez bilo kakve savremene referentnosti? Jedna verzija nalazi se u Preporuci, druga je izvedena na inauguraciji predsednika Republike, treća na proglašenju Mitrovdanskog ustava 2006. a četvrta se od 1992. peva u Republici Srpskoj. Pri tom nijednu nije napisao Jovan Đorđević, upokojen još 1900. godine...

Novi Ustav Srbije, proguran kroz biračko telo u atmosferi koju je Venecijanska komisija ocenila kao nedemokratsku, ne spominje udarnički (sve u jednom danu) donetu Preporuku već veli (u članu 7) da Srbija ima himnu čiji se sadržaj i upotreba uređuju zakonom; ne kaže koja je od pet verzija zvanična, na koju muziku se peva, niti spominje autore.

Godinu dana posle usvajanja Ustava, nema tog zakona o amblemima; ali nema ni Ustavnog suda koji bi konstatovao očigledno kršenje prava građana i pisanih normi o autorsko-pravnoj zaštiti umetničkih dela.

Andante maestoso, odnosno – za one koji starogrčki bolje poznaju od italijanskog – polagano ali svečano.