Малина уточиште за технолошки вишак

Ступчевићи код Ариља – Угрејало сунце изнад родом богатог малињака у Ступчевићима код Ариља, просто пржи. Унутра, међу олисталим редовима, вруће као у котлу. Зној са берача само капље. Бере и газда малињака Саво Станић, а и сезонци из Крагујевца које је унајмио. Он домаћин, са 50 ари под крупном малином, они у беспарици, дошли издалека да тешким радом шта зараде. Али судбина им донекле слична – и газда Саво и његови радници су у својим фирмама били технолошки вишак.

– Одавно малину имам, око три деценије, међу првима у Ступчевићима – прича за наш лист газда Саво, човек, како рече, са два имена. Крштено му је Дмитар, тако га кум назвао, али код куће му пре крштења наденули име Саво и сад га сви тако зову. – Некад била милина, кило малина вредело као осам кила шећера, од чисте зараде са десет ари малињака могла да се купи нова „лада“ или трактор. Последњих година гајим на 50 ари, око 200 килограма је принос по ару, а са толиког простора кад се одбију расходи тешко да сам могао боља нова кола да купим.

Газда Саво је годинама био запослен. Радио је као контролор клизних лежаја у ариљској Фабрици сита и лежаја. Малином се бавио успут, као начин да додатно заради. Али, пре седам година у фирми постао „прекобројан“, технолошки вишак, па отишао на биро рада. До пензије му треба још три године. Живи од малине, само се њоме бави. Каже да је то велики рад, целе године има посла, али и заради се. Ове године цена добра, прелази два евра по килограму. Његове млађе мање занимају ови послови, мора много да се ради, додаје.

У малињаку му сезонци из Крагујевца. Отац са два сина и један њихов комшија. Зоран Лазовић и синови му Владимир и Велимир, један свршени средњошколац, други тек у средњу креће. Зоран као бравар радио у крагујевачкој Фабрици аутомобила пуних 26 година, уграђивао ламелу у „заставу 128”, пре три године остао без посла, технолошки вишак. Беру они неуморно, крену у шест изјутра, па до мрака, док се види. Паузе су за доручак, ручак, некад и кад су велике жеге.

– Дан брања није лак, али навикли смо, мора се – вели Зоран док у једном реду бере црвене плодове и ставља их у гајбице. Синови раде крај њега, не заостају. – Потребне су нам паре, треба им купити да се обуку, спреме за школу. Нисам ја од оних што леже кући и само кукају. Борим се да зарадим. Ето, од отпремнине сам купио моторну тестеру, стружем дрва коме затреба, па радим и ове сезонске послове.

Дневница у малињаку је 1.000 динара, плус храна и преноћиште. „Газдом смо задовољни, смештај нам је као у хотелу, и веш нам перу, стварно свака им част“, не крију радници. „И ја сам задовољан њиховим радом“, додаје газда Саво.

Слажу се власник малињака и радници лепо, и у послу и кад се одмарају. Једно их, ипак, као понор дели. Будући да су осам дана крагујевачки берачи већ овде и да ће још можда две недеље, док траје берба, остати, тројица Лазовића можда ће да зараде укупно седамдесетак хиљада динара. Новац који ће од предате малине наплатити газда Саво Станић, који је имао и прилично расхода и улагања, можда ће бити и 20 пута већи.