Корона, бог и политичари

Тешка времена стварају јаке људе. Јаки људи стварају лакша времена. Лака времена стварају неспособне људе. Неспособни људи стварају тешка времена.
Шеик Мохамед бин Рашид ал Мактум,
владар Дубаија

У години за заборав остају и ствари за подсећање.

Када су почетком марта из Италије почели да стижу драматични извештаји пропраћени готово надреалним призорима из Бергама, а из Британије слике испражњених рафова тоалет папира лондонских супермаркета, помислио сам да је питање тренутка када ће се паника проширити Србијом.

Није. Све је нормално функционисало у уверењу да се то тамо неком другом догађа. Промашеном закључку доприносили су поједини експерти ширећи теорију да је српски ген снажнији од апенинског и да не морамо да бринемо о вирусу короне који је кренуо из Кине. Један владика говори је да је „црква најбоља болница”, да је „света причест најбољи лек” а да је свако ко другачије саветује „блудник и безбожник”!

Девет месеци касније, уз све неизвесности, приближавамо се победи спакованој у стотине милиона доза вакцина које су непојмљиво брзо направљене титанским напорима истраживача.

Коме ће припасти заслуге у Србији? Богу, медицинарима, политичарима, обичним људима?

Свети људи ће, без обзира на то што је ковид 19 опустошио Синод, наставити да се држе нарације да се бог смиловао, да је свети Никола старији од короне. Доктори и медицинско особље ће скромно рећи да је то само њихов посао.

Најгласнији ће бити политичари, предвођени председником који је себе поставио у епицентар свега, па и пандемије. Лично је разносио респираторе међу којима су се налазили и они од којих су одустале земље из којих су увезени.

Председником који је био развесељен опаском о „најсмешнијем вирусу”, потом претио пуним гробљима и тврдио да је срећан што се јавио страх, да би се после свих Голгота насмешен сликао поред торте у облику ковид болнице као да се ради о лицидерском колачу а не месту грозничаве борбе за живот.

Председником који је покушао да централизује информације и желео да заборавимо предизборне митинге, фудбалске утакмице или масовна окупљања по шопинг мол свечаностима које промовишу златно доба. Који би да из колективне меморије избрише да је ароганцијом и цик-цак политиком у јулу изазвао највеће нереде по Београду од 5. октобра 2000, и покушавао да у памћење утисне да су иза свега стајале стране службе.

Председником који је тврдио да слуша „струку” иако је сваком било јасно чија је последња. Само реваншизам може да објасни зашто су угледни лекари, дојучерашњи „хероји” у које се власт клела, били отпуштани, ражаловани или постали неподобни само зато што су, са становишта струке, критиковали непогрешиву власт и њен кризни штаб.

Председником који се усудио да морбидно тврди да су опозициони политичари жељни да што више људи умре само да би му наудили. Вођом који ауторитетом правника жели да нас увери да ће привреда пропасти уколико се затворе ноћни клубови или кладионице.

Председником који је, што је најгоре од свега, знао да кривицу за ширење заразе прво свали на српске гастарбајтере из Европе, а потом и на неодговоран народ.

У Србији је ванредно стање заведено 15. марта као показна вежба политичке строгоће у временима када се број заражених бројао десетинама, а није завођено када се бројао хиљадама. Корона данас мутира, власт је слепа. Док се Европа „закључава”, овде се кафићима продужава радно време, без музике, као да корона улази кроз уши.

Бескрајно лутање између борбе да се спасу животи људи и сачува економија. Игнорисање динамике одлучивања о заштити. Лелујање између пооштрених мера и неспособности да се обезбеди контрола њихове примене.

Навика да живимо у хармонији са конфузијом допринела је да се колективна свест успава. Та анестезија, пропраћена симптомима неодговорности код мањег дела становништва, показала се као добродошао повод да власт кривицу свали на читав народ.

Можда је прави тренутак да, упркос свим лидерским промашајима, утврдимо да ће народ, предвођен надљудским напорима медицинара, бити прави победник над првом истински глобалном пандемијом после више од једног века.

Уверен сам да ће потомци који ће слушати о години 2020. моћи да кажу да су њихови родитељи живели у времену великих губитака, али и отпора и победа над невидљивим непријатељем.

Када се осврне уназад, цивилизација какву знамо није доживела колапс. Неке ствари су функционисале. Није било несташица хране и струје, вода у славинама и даље је за пиће. Интернет несметано ради као најефикаснији бранитељ од самоће у коју је корона угурала свет.

Чак и када су власти, опчињене сопственим рејтингом и неспремне да слепо слушају медицинску науку, исказивале надменост у незнању, болнице су наставиле да функционишу, као и основни јавни сервиси. Медицинско особље добијало је аплаузе. Стиже тријумф, колико год горак, већинског народа који је жилавији од сваке политике.

Сурово је ово истинита прича о томе како смо живели 2020, како смо се штитили од короне и нас самих, о хиљадама оних који су напорно радили да обезбеде колико толику нормалност. Али, изгледа да ће та нарација морати да се надмеће са богом и политичарима.

Може се љутити на политичаре, може се не веровати Кризном штабу сматрајући да је политизиран и недоследан, али у наредних неколико месеци на сваком грађанину је да осигура да прича народа настави да живи, да не поклекне пред заводљивом питомином божије речи или агресивном самопромоцијом политичара који би да нам украду победу над короном.

Човечанство је не једном победило масовне заразе. Победиће и овога пута, истина уз много новца и драме. Стиже 2021, а с њом и нада да ћемо примити вакцину која неће учинити да ковид нестане, али ће значајно успорити његово ширење. Пуно здравља, порука је која никада није била тако искрена као сада.

Срећна Нова година.

Председниче, срећна и Вама Нова година уз жељу да напоре у борби против короне не присвајате себи већ поделите са свима нама. Ковид 19 је лоша алатка за дизање рејтинга. Питајте Доналда Трампа.