Планина пуна легенди

Многи су се клели да су својим очима гледали како вода тече од подножја ка врху, а аутомобили у леру клизе узбрдо на Радан планини. За физичаре ово није никакво чудо природе, већ оптичка варка. Кажу да се визуелна илузија обично јавља на шумовитим планинским обронцима, где је дрвеће кривог раста, што доводи до тога да људско око искривљену слику која допире до њега не може правилно да региструје, да ли је узбрдо или низбрдо. Али зашто баш овде, на Радан планини, чије је шире подручје у далекој прошлости било поприште интензивне вулканске активности, о чему сведоче разноврсне магматске стене, очувани остаци вулканских купа и кратера, лежишта метала и бројни термоминерални извори, међу којима су најпознатији извори азотних вода у Пролом бањи?

И како то обично бива, док се чека на научно објашњење народ испреда приче, претпоставља, мистификује, а све у жељи да одгонетне. Зато Радан планина, са својим бројним природним феноменима као што је Бранкова кула чији зид је вулканског порекла, слови за „рудник легенди и мистерија”.

Зид, дужине око стотину и ширине око десет метара, састављен је од савршено уклопљених камених блокова. Та невероватна прецизност „сковала” је причу по којој зид није градила људска рука. И то јесте истина. Истраживања, од пре неколико година, показала су да су у базалтни блокови, правилно поређани једни на друге, природни феномен вулканског порекла, јединствена појава у Србији. „Хоризонталне камене колоне последицa су ерупције вулкана. Магма која се утискује и излази на површину, у додиру са различитом температуром, кристалише се и тако се добијају правилни пентагонални и хексагонални облици,” објашњавају геолози. Претпоставља се да је овај природни зид још у римско доба био искоришћен за утврђење. У средњем веку на том месту била је кула Бранка Младеновића, оца Вука Бранковића, па отуд назив за тај део планине – Бранкова кула.

Мада се верује да је  планина добила назив по богатству рудама, па се прво звала Рудна планина. Народно предање име везује и за хајдука Радана који је по овој планини пресретао Турке.

Природа овог краја је, захваљујући удаљености од главних путева и напуштању села, очувана. После вишегодишњих истраживања и припреме документације, од стране Завода за заштиту природе Србије, 2017. године проглашена је за Парк природе „Радан”. Заштићена је ради очувања геолошке, биолошке и предеоне разноврсности, а нарочито очувања разноврсних облика вулканског рељефа – Лецког андезитског масива, највишег и највећег вулканског комплекса у Србији. Парк је у атару пет општина: Куршумлије, Медвеђе, Бојника, Лебана и Прокупља на површини од 41.312,66 хектара. Управљање је поверено ЈП „Србијашуме”.

– Велика биолошка вредност подручја огледа се у присуству разноврсних шумских заједница, међу којима су најзначајније шуме сладуна и цера, термофилне китњакове и китњаково-грабове заједнице, заједнице са мечјом леском и кавкавском липом и планинске букове шуме, као и у богатству биљним врстама (751), међу којима се издвајају бројни ендемити, наводи се у Студији Завода.

Захваљујући повољној клими овде се јавља још један природни феномен, ниво храстове шуме иде до 900 метара надморске висине, уместо уобичајених 700. Овде ни шљиве нису као на другим местима. У подножју планине, на њеној северној страни, надомак Пролом бање, налази се црква Лазарица и у њеном дворишту шест увијених стабала шљива. Прича се и да у дворишту увек има тачно шест шљива, да кад се једна осуши или увене, на њеном месту израсте нова, чије је стабло такође увијено.

Легенда каже да је у порти цркве причешћен деo српске војске пред одлазак у Косовски бој. После причешћа српски војници су шест пута обилазили цркву и молили се за победу на Косову. Шљиве су се увијале у смеру у коме се војска кретала. Стара стабла су се сушила, а на њиховом месту ницала нова и увијала, али је увек било само шест стабала шљиве. По предању „шљиве ће се исправити када се јунаци који су се ту причестили врате својим домовима”.

Подручје Радана насељавају бројне врсте сисара, међу којима је од посебног значаја ендемична врста македонска волухарица. Одликује се и разноврсним птичијим светом, ту гнездо свија црна рода, орао кликташ, сури орао, патуљасти орао, сиви соко, буљина... Док се у рекама и потоцима мресте поточна пастрмка, двопругаста уклија, поточна мрена, кркуша, клен, гргеч...

Од хидролошких специфичности издваја се врло ретка појава – бифуркација на реци Деливоде. Леви крак и јачи део воде потока, који се дели, одлази према североистоку и чини Магашку реку, док десни крак одлази према југу и чини Ивањску реку.

Још једна пејзажна вредност простора су видиковци. Планину Радан чине три планинска масива: Мајдан планине, Равне планине и Петрове горе. Највиши врх планине је Шопот. Друга два позната врха су Соколов вис и Петров врх и са њих се поглед по ведром дану далеко простире.

У централном делу Парка природе, испод највишег планинског врха Шопот (1408 м) извире Боринска река. Од изворишта, преко Боринског скока – осам метара високог водопада, поред цркве, посвећене Огњеној Марији па до села река тече кроз букову шуму. Ток Боринске реке је бујичан, па је водопад најлепши у пролеће, кад има и највише воде.

Брестовачко језеро настало преграђивањем горњег тока Пусте реке, прича је за себе.

Шумовита плодна земља, разграната мрежа водотока и бројна рудна налазишта омогућили су повољне услове за живот од праисторијског доба. Североисточно од Куршумлије, на локалитету Плочник откривено је најстарије насеље раноенеолитске металургије јужновинчанске културе која већ познаје серијску производњу и технологију топљења и ливења бакра.

Светски археолози и истраживачи, који се баве развојем металургије у историји људске цивилизације, мишљења су да се код Плочника први пут у Европи, а можда и у целом свету, топио бакар од којег су израђивани употребни и украсни предмети, више од пет хиљада година пре Христа.

У Парку природе „Радан” налазе се остаци једног од највећих и најзначајнијих византијских градова Балкана, Царичин град (Јустинијана Прима), који је подигао највећи византијски владар Јустинијан Први у знак захвалности крају у ком се родио.

Велико је и споменичко наслеђе које је последица централног положаја Радана у средњевековној Србији.

Стефан Немања је на темељима ранохришћанске базилике обновио манастир посвећен Светој Богородици, надомак ушћа Косанице у Топлицу, а на узвишењу изнад садашње Куршумлије (Беле Цркве) манастир Св. Николе, своје две прве задужбине, у време док је био удеони кнез, заједно са својом браћом. Подизање манастира довело је до сукоба међу браћом који се завршио његовим доласком на власт (1166. године). Данас се ова културно-историјска блага, као и многа друга, налазе у оквиру Парка природе.

Радан се везује и за стару српску расу паса – српски мастиф или Душанов мастиф која је на овој планини постојала све до 1960. године. Мастиф је најстарија и највећа раса паса у кинологији. Користио се и у средњевековним борбама витезова коњаника и пешадије. Свака средњовековна држава их је гајила па и немањићка Србија. Легенда каже да је у Душановој царевини створен предак српског одбрамбеног пса, тачније српског мастифа.