Најтеже паркирање

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, јуна – Дарлин Нол (53) на пречац је увршћена у „звезде” америчке бурне свакодневице. Судбина јој се толико истумбала да је убачена у ударне вести не само дана него и сезоне.

Усред драматичног поскупљења горива, које потреса свет, изабрала је да станује у – колима, из чега би се на брзину могло закључити да је ексцентрик, инаџија, бунтовник. А заправо је – јадник, али такав да симболише нову „изгубљену генерацију”, жртву клетве „дабогда имао, па немао”.

Све што је стекла и што је планирала, стало јој је у ауто-приколицу, која је управо напунила 30 година, а главно занимање јој је – потрага за „подесним паркингом”.

Услови и начин на који паркира – најтежи су који се могу замислити. Не зато што би, као неки неспретни возачи у које она не спада, могла да „чукне” нечија кола или да удари у ограду, него – зато што су готово равни борби за „место под сунцем”, за опстанак.

Нова „илегала”

Изгубила је и посао медицинске сестре и, што је још важније, четворособну кућу, тако да јој се живот свео на просторе – изнад и за четири точка. Жртва је две „немани” које прождиру „амерички сан” – повећане незапослености и кризе на хипотекарном и тржишту некретнина, због којих је остала и без радног места и без куће (кад више није могла да отплаћује кредит).

Немајући више где да се дене, кружи колима, у којима јој друштво праве пет њених паса, по Лос Анђелесу, пребацујући се с једног на други привремени паркинг, како би избегла плаћање за дуже задржавање, које би јој било скупље од бензина за вожњу. Полиција је гони јер у граду није дозвољено становање у колима, становници поред чијих зграда паркира добацују јој да је „олош”…

Није, ипак, усамљена. Бар не као феномен.

Део је „паркинг-илегале”, неорганизованог мноштва злосрећних судбина. Хиљада људи који, оставши без стана, станују у колима, јединој имовини имуној на заплене добара какве следују неплатишама.

Из истраживања Асошијетед преса произлази да је материјални положај Дарлин нешто бољи него осталих јој сапатника. Месечно прима 950 долара – у виду потпоре „ментално оболелој особи”.

Довијања Нолове послужила су хроничарима да назначе и мање познату страну Лос Анђелеса, који се махом идентификује с холивудском „фабриком снова”. Он је – кажу – „амерички главни град – бескућника”. 

Надлежни рачунају да у њему живи чак 73.000 бескућника. А анкете сугеришу да око седам одсто од тог броја неудомљених обитава у – аутомобилима.

Околности су довеле и до специфичног редефинисања појмова. „За многе припаднике радничке и средње класе, кола представљају прву станицу, на путу ка бескућништву” – примећује професор права на Универзитету Калифорније и активиста Гари Блејзи.

Тешко је замислити већи обрт. Девалвацији аута од знамена општег прогреса и неизбежног добра, до принудног смештаја (макар рањиве мањине) – нико се овде није надао.

Текуће време је за памћење, да се не понови – поручују аналитичари. Американац без сопствене куће и са обуздавајућим могућностима кретања, због поскупелог горива, готово да и није Американац – додају. Као илустрације за ту тезу наводе да је у кризи на пијаци некретнина неколико милиона људи остало без дома и да су овдашњи возачи колима превалили око 17 милијарди километара мање него прошле године…

Симболи кризе, као Нолова, недавно је, али на сасвим други начин, постало још неколико житеља Калифорније, која би, узгред буди речено, била шеста светска економска сила, кад би била засебна држава. Неки су путовали у Мексико да напуне резервоаре јефтинијим бензином, неки су крали остатке уља за пржење у ресторанима брзе хране – како је регистровао „Стар њуз” из Северне Каролине – које може да се преради у гориво за аутомобиле, тако да му је цена скочила за више од четири пута.

А што се тиче кућа, оживљена је меморија на говор председника Џорџа Буша 2002. године у коме је истакао да „поседовање властитог дома лежи у срцу америчког сна”. Али, како констатује коментатор „Њујорк тајмса”, отад није повећана та врста власништва а сви су изгледи да ће бити и мања кад актуелни председник оде с власти крајем јануара 2009.

Од идеала до „добоша”

Под насловом „Доме, не баш, слатки доме” – аутор Пол Кругман, који је професор економије и међународних послова на Универзитету Принстон, указује и на неке мане статуса – кућевласника. Власти су, каже, форсирале идеал да свака америчка породица купи стан, стварајући атмосферу да је свако ко није власник свог крова над главом – „грађанин другог реда”. А сада се испоставило, сматра, да је у Америци – „превише кућевласника”.

У кредите за куповину стана упустили су десетине милиона људи, понесени таласом понуда позајмица и рачуницом да ће лако моћи – и да отплаћују рате и да касније продају кућу по знатно вишој цени од оне по којој су га купили. Али, цене су пале а камате нарасле, па је већ сада око 10 милиона нових власника, прецизира Кругман, у „були”. То јест, вредност имовине коју су ставили под хипотеку већа им је од вредности прибављеног крова над главом, а уз то су многима од њих пале принадлежности. Не могу, стога, више да редовно плаћају рате, а обавезе расту и у виду „пенала”, па је епилог – одлазак куће „на добош”, што ће рећи да власништво над њом преузима банка и продаје је да би намирила потраживања…

Ојађени, а таквих је прошле године било два милиона домаћинстава, учестало туже финансијере за „несавесно пословање”. У међувремену се привремено смештају код рођака, пријатеља, по прихватилиштима, или остају препуштени улици.

Такав преврат задесио је и Дарлин Нол. Нову „јунакињу нашег доба”, чији је тренутно главни, такође тешко остварив, циљ – да не буде кажњена и због непрописног паркирања.