Страх од различитог

Писац и да хоће, ван националног не може. А то што му се намеће да може да буде само национални или космополитски аутор, директно је пренесено из политичког живота: па, зар у њему још увек немамо поделу на патриоте и издајнике? То је наравно примитивно схватање индивидуалног, као и права на избор, каже за наш лист познати књижевник Владислав Бајац поводом свог најновијег романа „Хамам Балканија” (издавач београдски „Архипелаг”).

Ово захтевно дело, вешти спој романсијерског и есејистике, кроз две паралелне приче – о времену Мехмед-паше Соколовића, и о нашем – наводи на озбиљна размишљања о проблему идентитета, и о погрешном схватању националног и космполитског. Низ прича о познатим личностима из света и код нас даје Бајчевом роману посебну драж.

Ваш јунак стрепи да ће бити означен као анационални писац. Шта неког чини националним: топографија, језик, вера...? Или – нешто друго?

Јунакова стрепња (а не заборавимо, овде су сви ликови измишљени, па чак и њихова имена) базирана је на девијантном схватању националног. Он се заправо брани од непотребног јер не разуме да би могао бити критикован за нешто што не постоји: национално није парола, фраза, флоскула која се успут као каменчић за собом свако мало испушта како би се обележио пут. Онако, за сваки случај, када се буде враћало назад. Постојање порекла тла и језика већ су довољни да се припада.

Који би, онда, страх писца био већи: да га оптуже да не користи националне теме или да оне нису препознате, прочитане у његовом делу? Зашто се национално и космополитско најчешће схвата као антагонизам?

Па, не знам шта је горе. Прво је погрешна поставка гледања на књижевно дело, а друго је доказ неспособности књижевног учитавања. У оба случаја реч је о простој површности. А опет, свако истицање нечег подразумевајућег, какво је на пример поседовање патриотизма, сасвим је неукусно и непотребно. Искуство нас је ваљда и коначно научило: они који су у томе најгласнији ти су и најсумњивији. Спој националног и космополитског (не политичког национализма и не испразног мондијализма) идеална је формула за напредак, за очување свог и усвајање (не освајање) туђег. Од ових међусобно суштински надопуњујућих елемената из нечистих намера често се гради лажна слика о њиховом расколу.

Главни лик књиге коју пише Ваш јунак, Мехмед-паша Соколовић, могао је као потурчени Србин, бити човек без идентитета, или човек са два идентитета. Изабрао је да буде, чини се, мудар спој различитости која не руши већ гради?

Иако нисам писао такозвани роман с тезом, имао сам пред собом неке тезе. Једна од њих је било моје веровање да је (било) могуће живети два идентитета истовремено. Али не у хипокризији, лажи, лицемерју већ отворено, без осећаја да се нешто изневерава или издаје. Такав живот наравно гради један компликован идентитет, али који код неких људи ствара позитивне пориве од којих сви имају користи. Но, код неких ствара супротне пориве. „Моји” то јест историјски јунаци у књизи припадају овој првој врсти. Зато је ту, као огледало, Мимар Синан, православни Грк такође преверен у ислам, највећи градитељ Османске империје који и својим занатом појачава ту тезу о зидању а не рушењу.

И Ваш се писац, низом примера –- од Џојса до Гениса, Памука и В. Б. (двојице писаца са којима води разговоре) бори за право на различитост идентитета која не поништава национално. Напротив...

Сва је срећа да су у прошлости постојали, а да и у садашњости постоје људи који то могу да потврде својим животима те да сва тежина ставова не падне на леђа писца. Зар лик по имену А. Генис није својевремено морао да „оде из свог језика како би на њему, у туђини, могао да пише?” Шта ћете апсурдније?

Ипак, шта чини идентитет, а шта га разграђује?

Бојим се да ни читаве студије нису довољно јасно одговориле на ово незахвално питање. У књизи покушавам да идентитет представим једновремено као збир особености које лични или национални идентитет разликују од свих других али и као збир који удружује сличности међу разликама. Код идентитета игра је у истовременом признавању и поштовању истости и различитости. Разграђује га провинцијски, губитнички дух, ксенофобија и мржња према другоме.

Треба, дакле, остати свој, одбранити се од манипулације, митоманије, злоупотребе митологије? Колика је одговорност интелектуалца у томе?

Мислим да би, рецимо, изучавање историје, нарочито регионалне – због суседа које сви имамо око себе, ваљало (као што се већ почело спорадично чинити) тумачити из углова историографија свих појединачних нација и наћи јој заједничке именитеље уз слободу задржавања локалног, појединачног виђења истих догађаја или тема. Мислим да би упоредни показатељи открили да историје свих нација пате од сличних, ако не и истих дечијих болести. Али њихово изношење на видело, упоређивање и храброст да се коригују, умногоме би помогло да сутра живимо у бољем свету.

Кроз дело Мехмед-паше Соколовића дајете и пример конструктивног односа према завичају. Будући да Ваш јунак дотиче и савремену српску историју, и Косово, наравно, које су грешке које смо чинили у односу на кључне тренутке те историје?

Мехмед-пашин „идеолошки”, верски, цивилизацијски паралелизам лековит је за историју. Рекао бих да је тиме, рецимо, у сурову стварност увео на велика врата појам дипломатије (као уосталом и српски језик као званичан дипломатски језик). Уз обнову Пећке патријаршије једновремено је одлазио на хаџилуке, за патријархе Српске православне цркве и беглербегове покрајине Османске империје истовремено је, дакле – на обе стране, постављао чланове породице Соколовић... И управо је он тај који је, после страшног пораза Османског царства у Лепантској бици од стране хришћанске коалиције, а на врхунцу моћи ове империје, извукао султана Сулејмана из најдубље депресије и изградио потпуно нову поморску флоту у рекордном року. Спасао је државу од пропасти јер је у највећој снази показала своју слабост – бивајући охола! Зато је и била кажњена: када је мислила да је недодирљива, она је пала на колена. Али је захваљујући њему брзо и устала. Можда је тај дух сваковрсне вере зафалио код пораза на Косову пољу. Ову османску охолост видели смо и код Срба у новијој историји. Није нам користила. Да смо и тада (као и сада) мало мудрије, а зашто не и – лукавије употребљавали дипломатију уместо оружја, вероватно бисмо боље прошли. И ето, опет смо код зидања и рушења.

Ви и кажете да „неки трагови које остављамо за собом морају имати дубљи смисао или озбиљнију поруку од већине других”. Какве трагове остављамо генерацијама после нас?

Осим, нажалост, крвавих трагова, остављамо иза себе и патетику од суза и зноја. А то је оличење потпуно епске политике и поетике. Ваљало би да уђемо у период лирике. У њој ће се наћи места и за нежније речи. Модеран живот је и те како и то.