Кад су Срби били боље заштићени

Уставним променама од 28. марта 1989. године озакоњено је ново територијално јединство Србије – обе покрајине постале су само део Србије (не и федерације), као и део њене нове државности и уставности. Српски политичари су сматрали да тадашњи политички проблеми на Косову вуку корене из уставних одредби које су израдили други, Тито и политичари из Хрватске и Словеније (Устав из 1974). Главни говорник на свечаној скупштинској седници, тадашњи председник Народне скупштине Србије Борисав Јовић: „Било је много дуготрајних аплауза, готово после сваке реченице, али најјачи и најдужи био је када сам изговорио реченицу – Више се никада не може и неће вратити време да се о Србији одлучује изван Србије. Аплауз се није могао зауставити. Чинило се да је ова реченица вратила веру у српско политичко биће, али је истовремено јасно открила и мишљење присутних да се о њиховој судбини у непосредној политичкој прошлости одлучивало ван Србије”. (Борисав Јовић: „Комадање Југославије”, „Политика”, Београд 1992, стр. 23. и 24).

Окретање према Србији а не према свету и другим републикама је овде код Борисава Јовића сасвим јасно исказано и истакнута је политика да о Србији може да одлучује само тадашњи СК Србије, и да она не прихвата, како се тада говорило, мешање других.

Дана 28. 03. 1989. СКС је одлучио да сам реши проблеме проистекле из агресивне политике притисака на Србе на Косову од екстремних албанских политичара са Косова и питање људских права истих Срба, и то уставним путем, не узимајући у обзир противљење међународне заједнице (страног фактора) и руководилаца појединих република (Словеније). Време је показало да је политика – „да се више никад не може и неће вратити време да се о Србији одлучује изван Србије” – потпуно погрешна. А као резултат одбацивања сарадње са другима уследило је бомбардовање Србије 1999. године које су извршиле западне силе и одузимање Косова.

Крајем 2006. године Војислав Коштуница и Демократска странка Србије намећу Србији решавање питања статуса Косова стварањем новог устава, такође игноришући политику спољног света, који је сада окупирао цело Косово. Присуство снага НАТО-а на Косову и држање Америке јасно је говорило да се не могу остварити главни захтеви српске политичке класе на власти, али и поред те чињенице српска влада није улазила у разматрање неких других могућности и није се упуштала у договарање и нагодбу са Западом – инсистирала је на својим виђењима и на тај начин изгубила је и оно мало што је можда могла да добије.

Војислав Коштуница, премијер Србије у оставци: „Ми кажемо, нама је Србија све и, полазећи од тог првог принципа, даље спроводимо политику. С друге стране, чујемо да је почетни принцип да Европа нема алтернативу и од тог принципа ДС (Демократска странка) даље развија своју политику. Онда се дешавало да се у конкретном животу наш и њихов почетни принцип понекад не искључују, а дешавало се да су почели и да се искључују... За ДСС, шта год се дешавало на међународном плану, Србија као држава мора да се развија и буде снажна и стабилна („Вечерње новости”, 23. 6. 2008).

Коштуничина политика описана речима „нама је Србија све” сасвим је јасно исказано опредељење према Србији и истовремено затварање према спољном свету. Коштуница овом изјавом даје довољно сигнала да није спреман за потпуну промену, за пристанак да и други учествују у одлучивању када су у питању српска питања. Он то поткрепљује овим: „Шта год се дешавало на међународном плану” – ми нећемо пристати на мешање. Самим тим је сарадња са тим иностранством одбијена. Српско кретање напред није за Коштуницу довољан разлог да се измене сопствена схватања, он одбија да прихвати реалност српске ситуације, а управо из те реалне ситуације могла је да се роди политика која заступа тезу да је за Србију једини добар пут – сарадња са другима, са иностранством, значи и пристајање на дељење одговорности за земљу са другима.

На крају, као резултат и такве политике према иностранству, дошло је до самопроглашења независности Косова 17. фебруара ове године, и до проглашења косовског Устава 15. јуна. После самопроглашења независности, српска влада је довела саму себе у ситуацију да није имала алтернативни избор и све се завршило протестима у Београду и другим градовима.

Дакле, што се тиче спољне политике, Коштуничини потези личе на Јовићеве; своје софтвере – онакви какви су били и какви су – изједначавали су са интересима Србије, и држава је страдала. Испало је и испада да је Србији претила и прети велика опасност и од њене сопствене политичке класе. Изгледа да су Срби били боље заштићени када су њихови политичари на власти дозвољавали другима да заједнички решавају српске проблеме, као што је то било за време постојања Југославије и оне прве и оне друге.

После ових последњих избора и поводом настајања нове владе поставља се питање да ли ће неки други српски политичари изаћи из досадашњих идеја, програма, софтвера.

Публициста