Kad su Srbi bili bolje zaštićeni

Ustavnim promenama od 28. marta 1989. godine ozakonjeno je novo teritorijalno jedinstvo Srbije – obe pokrajine postale su samo deo Srbije (ne i federacije), kao i deo njene nove državnosti i ustavnosti. Srpski političari su smatrali da tadašnji politički problemi na Kosovu vuku korene iz ustavnih odredbi koje su izradili drugi, Tito i političari iz Hrvatske i Slovenije (Ustav iz 1974). Glavni govornik na svečanoj skupštinskoj sednici, tadašnji predsednik Narodne skupštine Srbije Borisav Jović: „Bilo je mnogo dugotrajnih aplauza, gotovo posle svake rečenice, ali najjači i najduži bio je kada sam izgovorio rečenicu – Više se nikada ne može i neće vratiti vreme da se o Srbiji odlučuje izvan Srbije. Aplauz se nije mogao zaustaviti. Činilo se da je ova rečenica vratila veru u srpsko političko biće, ali je istovremeno jasno otkrila i mišljenje prisutnih da se o njihovoj sudbini u neposrednoj političkoj prošlosti odlučivalo van Srbije”. (Borisav Jović: „Komadanje Jugoslavije”, „Politika”, Beograd 1992, str. 23. i 24).

Okretanje prema Srbiji a ne prema svetu i drugim republikama je ovde kod Borisava Jovića sasvim jasno iskazano i istaknuta je politika da o Srbiji može da odlučuje samo tadašnji SK Srbije, i da ona ne prihvata, kako se tada govorilo, mešanje drugih.

Dana 28. 03. 1989. SKS je odlučio da sam reši probleme proistekle iz agresivne politike pritisaka na Srbe na Kosovu od ekstremnih albanskih političara sa Kosova i pitanje ljudskih prava istih Srba, i to ustavnim putem, ne uzimajući u obzir protivljenje međunarodne zajednice (stranog faktora) i rukovodilaca pojedinih republika (Slovenije). Vreme je pokazalo da je politika – „da se više nikad ne može i neće vratiti vreme da se o Srbiji odlučuje izvan Srbije” – potpuno pogrešna. A kao rezultat odbacivanja saradnje sa drugima usledilo je bombardovanje Srbije 1999. godine koje su izvršile zapadne sile i oduzimanje Kosova.

Krajem 2006. godine Vojislav Koštunica i Demokratska stranka Srbije nameću Srbiji rešavanje pitanja statusa Kosova stvaranjem novog ustava, takođe ignorišući politiku spoljnog sveta, koji je sada okupirao celo Kosovo. Prisustvo snaga NATO-a na Kosovu i držanje Amerike jasno je govorilo da se ne mogu ostvariti glavni zahtevi srpske političke klase na vlasti, ali i pored te činjenice srpska vlada nije ulazila u razmatranje nekih drugih mogućnosti i nije se upuštala u dogovaranje i nagodbu sa Zapadom – insistirala je na svojim viđenjima i na taj način izgubila je i ono malo što je možda mogla da dobije.

Vojislav Koštunica, premijer Srbije u ostavci: „Mi kažemo, nama je Srbija sve i, polazeći od tog prvog principa, dalje sprovodimo politiku. S druge strane, čujemo da je početni princip da Evropa nema alternativu i od tog principa DS (Demokratska stranka) dalje razvija svoju politiku. Onda se dešavalo da se u konkretnom životu naš i njihov početni princip ponekad ne isključuju, a dešavalo se da su počeli i da se isključuju... Za DSS, šta god se dešavalo na međunarodnom planu, Srbija kao država mora da se razvija i bude snažna i stabilna („Večernje novosti”, 23. 6. 2008).

Koštuničina politika opisana rečima „nama je Srbija sve” sasvim je jasno iskazano opredeljenje prema Srbiji i istovremeno zatvaranje prema spoljnom svetu. Koštunica ovom izjavom daje dovoljno signala da nije spreman za potpunu promenu, za pristanak da i drugi učestvuju u odlučivanju kada su u pitanju srpska pitanja. On to potkrepljuje ovim: „Šta god se dešavalo na međunarodnom planu” – mi nećemo pristati na mešanje. Samim tim je saradnja sa tim inostranstvom odbijena. Srpsko kretanje napred nije za Koštunicu dovoljan razlog da se izmene sopstvena shvatanja, on odbija da prihvati realnost srpske situacije, a upravo iz te realne situacije mogla je da se rodi politika koja zastupa tezu da je za Srbiju jedini dobar put – saradnja sa drugima, sa inostranstvom, znači i pristajanje na deljenje odgovornosti za zemlju sa drugima.

Na kraju, kao rezultat i takve politike prema inostranstvu, došlo je do samoproglašenja nezavisnosti Kosova 17. februara ove godine, i do proglašenja kosovskog Ustava 15. juna. Posle samoproglašenja nezavisnosti, srpska vlada je dovela samu sebe u situaciju da nije imala alternativni izbor i sve se završilo protestima u Beogradu i drugim gradovima.

Dakle, što se tiče spoljne politike, Koštuničini potezi liče na Jovićeve; svoje softvere – onakvi kakvi su bili i kakvi su – izjednačavali su sa interesima Srbije, i država je stradala. Ispalo je i ispada da je Srbiji pretila i preti velika opasnost i od njene sopstvene političke klase. Izgleda da su Srbi bili bolje zaštićeni kada su njihovi političari na vlasti dozvoljavali drugima da zajednički rešavaju srpske probleme, kao što je to bilo za vreme postojanja Jugoslavije i one prve i one druge.

Posle ovih poslednjih izbora i povodom nastajanja nove vlade postavlja se pitanje da li će neki drugi srpski političari izaći iz dosadašnjih ideja, programa, softvera.

Publicista