Нит једног лета

„Ма каква да је лепота њихових ципела, људи који не желе да поглед спусте на неко лице, или на неки амбијент, имају нешто болесно у себи” (Франсоаз Саган, „Четири стране срца”).

Пред наступајуће празнике, пред читаоцима је белешка о нечему апсолутно другачијем, супротном од онога што нам се дешава или се недавно дешавало ове (ових) година. Јер у следујућој причици нема ни ратова, ни пандемија, ни маски, дезинфекционих средстава ни препоручене социјалне дистанце, ни вакцина, ни затворених државних граница, ни „полицијског часа” и карантина, ни дипломатских скандала, а ни олујних ветруштина, ни загађења ваздуха, ни мрвице мржње. Нема ни примисли о насиљу, бахатости, а ни о власти и политици, о похлепи, још мање о било каквој лажи, манипулацији, превари. Покушаћу, наиме, да скицирам носталгични каменчић мозаика о сићушном а драгоценом парчету једног мог давног лета, већ добрано одмакле друге половине осамдесетих година на Јадрану. Смисао и сврха текућег написа је да нам у дане, недеље, па и месеце који долазе бар а тренутак „скрене мисли” на лêпо, на ведрину и топлину, на сунце, море, песак и безбрижност. И на још понешто, држим много важније и у сећању трајније: на пристојне и присне људске односе, на макар наговештаје љубави и романтике, позитивног немира који мотивише на нирвану. Да нас охрабри на надање, на визију, на труд око малих угађања себи која никоме нипошто неће шкодити. И на пажњу према другима која ће и нама представљати задовољство. На скромна подвижништва и радост живљења. А не на ирационално, али ни на пуко прагматично делање.

Те године одох на острвски одмор у једно живописно туристичко место чије је име словно донекле слично њеном. (Уједно, њено је  „изведено” из врсте зимзеленог дрвета!). Асоцира – а и личност њену такву у себи и дан-данас носим – на племенитост, отменост, на краљевско држање. Елем, кренуо сам сâм – а Београд остаде тог августа осетно пуст и знатно раскопан – али не бејах усамљен. Уз занимљиву књигу и наду да ћу њу у догледно време можда опет у престоници повремено виђати. Иначе, чаробна девојка је готово у исто време летовала са својим најбољим пријатељем (сиц!) на једном другом, прилично удаљеном острву од оног где десетак дана намеравах да обитавам. Онако узгред, дарива ме тим податком пред пут – у контексту тек нашег мање-више „танког” познанства, с траговима нарастајућег поверења и, чинило ми се, благих симпатија и обостране наклоности. Иначе, током тог боравка на мору први пут стекох преосетљивост на сунчеву светлост. Која ме од тада – бар она, та алергија – никада није напустила. А биће да је посреди био и некакав „окидач” за план који ми се једног предвечерја у глави родио?! Реших тако да на пар дана „скокнем” до Виса, тачније до Комиже. До ње, ненајављен. Маштао сам о мало заједничких морских купања, обеда и чаврљања, о погледима који значе – ако до Ј. уопште доспем, будући да сам сматрао неумесним да за тачну адресу боравишта њу унапред питам.

Наредне зоре заплових морем као на крилима, да бих (при)стигао на одредиште тек у сутон, након два бродско-трајектна преседања. „Зграбих” собу у једином хотелу најпре само за једну ноћ, а онда једва за још једну. Нисам успео да пронађем „моју” бринету те прве вечери. Тек сутрадан, пред подне угледах је на плажи, уздрхтао и задихан – и скоро да је једва познадох, онако дискретно осунчану – крај једног, испоставило се крајње предусретљивог, лепо васпитаног и драгог младића. Помало збуњеног мојом изненадном посетом. А она, блистава, опрезна и фина, пријатна, дражесна и одмерена, беспрекорно деликатна и божанствено елегантна, складна, и у сваком погледу магична. Доцније сазнадох да је нарочито склона страним језицима, књижевности и уметности, чак и да је „ткању” дивних песама вична. А у себи, од ономад, заувек чувам неколико наших пливања и роњења, занимљиве разговоре, ситна задиркивања, шале и анегдоте, па некакве брзинске сендвиче, онда касније вечерње, најукусније икада сарделе у маслиновом уљу са сиром и вином, расположење и атмосферу из бајке – на концу, шетња лунго маре, бонаца, залазак сунца на жалу, речито ћутање на клупи, сјај и трептај драгуља у њеном оку, и претпоноћне партије ремија у троје. Пољупци у образ(е) за мој срећан пут и за њен остатак летовања и повратак кући. Отиснуо сам се назад већ одмах (с) јутром, на таласима духовне и емотивне испуњености и замаха. Два пуна дана „љуљајућег” морског шпартања зарад оног једног из снова вредело је непроцењиво. У мислима и са жељом за поновни сусрет „расплета” у Београду. Да не дужим: тâ јесен, зима, пролеће и добар комад лета следеће године  – рајске идиле у двоје – беху прекрасни, незаборавно богати и слатки. А брзо минуше као и све што такво бива, релативно кратки. У омаж Нама сâмима, као епилог, саставих свежањ рима насловљен њеним именом. Но, тô је већ нека друга страница.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду