Другујемо 77 година

Више од седам и по деценија Вукашин Обреновић из Мајданпека дан почиње с „Политиком”. Откако је као осмогодишњак 1944. први пут завирио у наше новине, није престајао да се дружи с њима. Вуле, како га зову, у августу ће напунити 85 година. Репортажу о његовој љубави према „Политици” недавно је овековечила и борска телевизија која га је, сходно његовом читалачком стажу, прозвала најстаријим читаоцем најстаријег дневног листа на Балкану.

Овај пензионисани професор историје и латинског језика каже да је његов отац још пре Другог светског рата био претплатник „Политике”.

„Рођен сам 1936. у српској породици у Загребу. Мој отац Јован, родом с Баније, завршио је богословију. И шта би друго Србин у Хрватској читао, ако не ’Политику’. По избијању Другог светског рата пребегли смо у Србију. После ослобођења Јован је једва дочекао да се поново претплати на ’Политику’ и учинио је то. Ја сам тад био клинац и више сам гледао слике него што сам читао текстове”, објашњава Вуле, бистрог ума и крепког сећања, годинама у инат.

Животопис нашег саговорника врви од путешествија. Онај први примерак „Политике”, у којем је гледао фотографије, доспео му је у руке у Бањанима код Уба, где је тада живео с породицом. Потом се вратио у Загреб, где је 1955. завршио гимназију па уписао Филозофски факултет у Београду. Затим је радио у основној школи у Доњој Горини код Малог Зворника. И у свим тим селидбама „Политика”, коју је редовно читао, била му је стални сапутник. Захваљујући нашем листу пре више од пола века се доселио у Мајданпек.

„Кад сам 1962. отишао у Штип да служим војску, уплатио сам годишњу претплату на ’Политику’, која ми је стизала на тамошњу војну пошту 55-55. И у вашим новинама сам видео оглас да новооснована гимназија у Мајданпеку тражи професора. Опет захваљујући ’Политици’, од раније сам знао да тај град због рудника зову српско Велење. Пријавио сам се на оглас и у септембру 1963. почео да радим у Мајданпеку. Дошао сам на пет-шест година, а остао, ево, читавих 58”, прича Вукашин, с осмехом.

У истом граду Вуле се 1969. оженио супругом Радом, с којом је и данас у браку. Имају два сина: Душана, који живи у Београду и има десетогодишњу ћерку, и Јована, настањеног у САД, који има два сина од три и десет година. С њима се чује преко жениног мобилног јер свој нема. Нити му је потребан. „Политика” је његов интернет, до којег долази сваког дана на киоску у центру Мајданпека, удаљеног десетак минута од његовог дома.

„Иако у комшилуку имам трафику до које могу да сиђем у папучама, ипак одем до центра, да ме људи виде, да се не распитују да ли сам жив. Кад тираж ’Политике’ нестане, на трафици склоне примерак за мене. Ваш лист читам најпре од другог дела, од спортске рубрике до ТВ стране и најава за филмове. Онда пређем на први део. Не прочитам сваки текст, али ако ми се наслов допадне, наставим. И додатке читам. Једнако се интересујем и за политичке, друштвене, спортске, културне и све друге теме. Посебно ми је занимљиво кад у рубрици ’Међу нама’ наиђем на писма читалаца који се хвале како, ето, већ двадесет година читају ’Политику’. А ја сам само двадесет година у пензији”, смеје се Вуле.

И данас чува примерке

Осим што је био професор, Вукашин Обреновић је до пензионисања 2001. године био и на различитим функцијама у руднику бакра у Мајданпеку, али и у локалној самоуправи, где је обављао и дужност председника скупштине општине. Чак и када би одлазио на службени пут ван земље, његов брат Браца би му куповао „Политику” и чувао.

„И онда кад се вратим из иностранства, чека ме петнаест ’Политика’. А ја сваки дан узмем нову, па прво прочитам њу, а онда три старе које су ми промакле. Многе примерке чувам и данас”, каже Вуле.