Земљотрес ирског „не”

Чега ће се будући историчари сећати као најважнијег догађаја у Европи лета 2008? Да ли ће то бити цена нафте од преко 140 долара и последице велике финансијске кризе? Или можда долазак Дмитрија Медведева на место председника Русије? Да ли ће то бити повратак инфлације или пад владе Гордона Брауна после лета незадовољства? Или ће то бити ирски референдум о Лисабонском уговору? –

пита се коментатор лондонског „Тајмса”, осуђујући равнодушност британских медија и политичких елита, који су после неколико дана изгубили интересовање за ирско „не”, догађај који је по свему „запрепашћујући”.

Запрепашћујући је прави придев да опише надмоћну демократску реакцију три милиона људи на политички правац Европе, људи који су се уздигли у истој генерацији од немаштине до најбогатије земље континента, што је директна последица придруживања ЕУ.

Таква „незахвалност” ирског народа према европским политичким елитама за нас у Британији можда делује савршено нормално, пошто веома одговара ономе како се већина нас осећа. Три наше водеће политичке партије верују, изгледа, да им је у заједничком интересу да ово третирају као „мали земљотрес са мало повређених”.

За разлику од тога, у престоницама на континенту ирско „не” се схвата као тектонско померање које би могло да промени европски пејзаж за много наредних деценија.

Ирско „не” је свакако покренуло интензивнију расправу од Брисела и Берлина преко Париза и Прага до Варшаве и Москве него у Лондону.

Испоставиће се, вероватно, да је континентална интерпретација била далековидија од срачунате равнодушности Вестминстера. Прво, „не” је Европи донело једну крајње непријатну политичку дилему.

Или ће ЕУ морати да се одрекне обележја државе као што су председник, дипломатска служба и у крајњој линији армија – што нуди Лисабонски уговор – или ће европски лидери морати да се одрекну својих лицемерних демократских претензија пошто су одбацили јасно и недвосмислено демократско изјашњавање као „погрешан” избор бирача.

Како год било, ирско гласање – после исто тако јасног одбацивања претходних споразума или иницијатива ЕУ на референдумима у Француској, Холандији, Данској и Шведској – одузеће даљем политичком развоју ЕУ сваки демократски легитимитет.

Како год буду реаговали европски лидери, ирско „не” ће остати историјска потврда антидемократске природе пројекта ЕУ.

Ако политички пројекат ЕУ сада буде напуштен, биће то због тога што су га бирачи широм Европе више пута одбацивали.А ако се пројект настави упркос противљењу Ирске, то ће бити коначан доказ да лидере ЕУ није брига шта бирачи мисле.

Но, штета за „европски пројекат” како је замишљен у Бриселу, Берлину и Паризу биће много далекосежнија од идеолошке симболике. Европске владе ће схватити да је практично немогуће да наставе са остваривањем својих политичких планова. То наравно није порука која се шаље Ирској Републици и спољном свету из европских престоница. Званичан став је да ће земље ЕУ наставити ратификацију Лисабонског уговора. Ирска ће онда остати у мањини 26 према један и од ње ће се тражити да још једном размисли.

Ако ирска влада то одбије, или ако народ други пут буде гласао „не”, већ су се чуле експлицитне претње о искључењу из ЕУ. Франк-Валтер Штајнмајер, шеф немачке дипломатије, цитиран је у „Фајненшел тајмсу” како каже да је „један од начина да се уговор спроведе то да се Ирска привремено повуче из процеса европских интеграција”.

За Немачку, Француску и руководство ЕУ таква тактика чврсте руке је сада једини начин да се остваре жељени политички циљеви – и свакако треба очекивати да оваквих претњи буде још више наредних месеци. Погрешно је, међутим, уобичајено резоновање да ће ова тактика застрашивања имати ефекта. Ирци су познати као тврдоглав народ који је генерацијама трпео застрашивања споља и сада ће можда почети да посматра Европу уместо Британију као надмену колонијалну силу.

Да све буде горе, популарност ирске владе као и осталих влада у Европи сигурно ће падати наредних година како буде слабила европска економија. У случају Ирске економисти сада очекују прву рецесију од почетка осамдесетих, што баш није згодан период за други референдум.

То нас доводи до другог разлога зашто ће ирско „не” трајно да промени историју Европе: еврофедералисти имају врло мало времена да преобрате ирско „не” или да нађу начин да је избаце из ЕУ. Предстоји један други рок који изгледа још није уочен у Бриселу, Берлину или Паризу, али који би коментатори и политичари у Британији свакако требало да препознају.

Ако еврофедералисти не буду могли да нађу „задовољавајуће” решење ирског проблема у року од 18 месеци, потпуно ће ишчилети шансе да се Ирска приволи на послушност због једног догађаја у Британији, а то су наредни општи избори. Ако буду победили торијевци, неће више бити никакве шансе да се Ирска изолује у мањину 26-1.Ако Британија 2010. буде имала конзервативну владу она ће се неизбежно супротставити покушајима еврофедералиста да изолују Ирску или да јој прете.

Било који алтернативни „процес европске интеграције”, како Штајнмајер дипломатски описује могуће избацивање јогунасте Ирске, морао би да се одвија без Британије, а ако она не би хтела, скоро сигурно не би хтеле ни Шведска, Данска, Чешка... У таквим околностима, претња ирским бирачима да морају да се предомисле не би довела до искључења Ирске, већ до распада ЕУ. То је цена коју ни Немци ни Французи не би платили за право да имају председника Европе.

Време је, дакле, на страни Ирске у њеном сукобу са еврофедералистичким силеџијама. Све што треба да ураде јесте да остану верни себи и да наставе да причају. Срећом, добри су и у једном и у другом.