Како спречити рад на црно

Да би се стало на пут раду на црно и у областима као што су грађевинарство, туризам, угоститељство, послови у кући и креативна индустрија, по узору на постојећи Закона о поједностављеном ангажовању на сезонским пословима у пољопривреди, држава ускоро планира проширење обухвата постојећег закона.

Први нацрт измена могао би да буде спреман већ у фебруару, али је циљ, истичу у НАЛЕД-у, да се радници заштите и буде им плаћено пензионо и део здравственог осигурања, да се послодавцима олакша пријава путем портала или мобилне апликације, за конкретне дане рада, уз плаћање стимулативног фиксног износа за порезе и доприносе, и на крају – да држава буде у добитку. Јер, како је недавно подсетила Дарија Кисић Тепавчевић, министарка за рад, у првој години примене закона, у случају регистрације сезонаца у пољопривреди, за укупно 820.000 дана ангажовања за њих су плаћени порези и доприноси у износу од 250 милиона динара.

У Савезу самосталних синдиката Београда оштро реагују на усвајање измена овог закона, питајући се зашто НАЛЕД, како додају, „жели од радника у Србији да направи робове”.

„На први поглед све ово изгледа хумано и бајковито, али када се те лепе бројке преведу у реалност, то изгледа овако: ако је 26.600 радника радило 820.000 дана, то значи да је свако од њих у тој години радио 31 дан или један месец! Даље, то значи да је сваком од њих на име доприноса за сваки радни дан уплаћено 303 динара на име здравственог и пензионог осигурања, што је парадоксално. Јер, ако је пријављени сезонац за годину дана рада зарадио  месец дана стажа, то значи да би годину дана стажа могао да заради тек после  12 година рада, а да би дошао до минималних 15 година стажа што је услов за пензију требало би на овај начин да буде ангажован 180 година“, истиче Драган Тодоровић, председник овог синдиката.

Када је овај закон донет пре неколико година, идеја је била да се заштите такозвани надничари, радници у пољопривреди, они који првенствено раде за људе који имају регистрована пољопривредна газдинства, али нису фирма, немају правника, рачуновођу, да се помогне и једнима и другима кроз пријаву по поједностављено електронској процедури.

„Овим новим пројектом НАЛЕД заправо хоће да озваничи рад на црно, да доприносима у висини цене кутије цигарета легализује робовласнички однос. Замислите у грађевинарству неког ко зида стамбени објекат, цена трошкова изградње по квадрату кошта 400 до 500 евра, а продајна цена на тржишту је 1.500 до 2.000 евра. Да ли ће онда када се озваничи овај робовласнички однос и легализује рад грађевинских предузимача настати благостање? Држава ће добити тих 303 динара дневно по раднику-робу, а грађевинска мафија где су људи радили на црно прећи ће у легалне токове по дампинг цени за таквог радника“, сликовит је Тодоровић.

Подсећа и да грађевинарство и угоститељство већ дуго нису сезонски послови, као и да овде није циљ да се поједностави радно ангажовање, већ да се онима који раде у сивој зони да легалитет, тако што ће се измислити нови облик рада, све да би се омогућило богаћење малог броја људи.

„Све ово је очигледан пример да држава нема јасну стратегију за борбу против рада на црно, не зато што ју је тешко направити, већ зато што њено спровођење значи замерање неким људима из сиве зоне који, очигледно, уживају заштиту моћника. Циљ је да се ,цементира, порука да је ово земља јефтине радне снаге, прекарног рада, легализоване експлоатације радника“, закључује Драган Тодоровић.