Подстрек економији или бацање новца

За државу не би требало да буде проблем да храни војнике и плаћа им накнаде за време одслужења војног рока, јер прерасподелом у буџету за то увек могу да се пронађу паре, сложни су економисти. Али су њихова мишљења подељена да ли нам такав трошак треба и какву економску корист има сваки град у коме постоји касарна.

Трошак од око 70 милиона евра за издржавање 10.000 војника није много велики, јер трошимо милијарде евра за разне ствари, каже Љубодраг Савић, професор Економског факултета. Он сматра да увођење обавезног војног рока може Србији да донесе економску, али и друштвену корист.

Као неко ко је служио редовно војни рок у Сомбору, каже да су мештани добро живели од издавања станова родбини која је долазила у посету војницима, локални ресторани и продавнице, које су снабдевале касарну, такође су имали користи.

Наша некадашња војска није била неко ко је само трошио новац, каже Савић. Пре тридесет или четрдесет година није било ниједне велике акције коју војска није подржавала у смислу спашавања људи, изградње мостова (јер су имали јаку грађевинску оперативу), а многи пасивни делови Србије су имали какав такав излаз у свет захваљујући војсци.

‒ Војска је заиста била школа живота. Из ње излазе мало другачији и васпитанији људи него што у војску дођу, са много више знања и социјалне укључености у колектив ‒ наглашава Савић.

Као професор је уочио да студенти који су долазили на факултет после одслуженог војног рока, када су куцали на било која врата, чиновника или професора, сачекали би најпре да им се каже слободно, па потом улазили у просторију. Осим васпитања, многи су стицали корисна знања, наглашава професор Економског факултета. Према његовим речима, млади људи који су долазили из пасивних крајева су научили доста практичних послова. Многи су у војсци положили возачки испит, па су касније релативно лако налазили посао. Студенти медицине су одлазили у војне гарнизоне, дежурали са искусним војним лекарима, учили и стицали искуство.

‒ То је ипак био уређен систем који је имао одређене мане, али је био најуређенији систем који смо имали ‒ каже Савић и додаје да има много разлога због којих треба размишљати о поновном увођењу војног рока, не улазећи у оне безбедоносне.

Према његовим речима, у градовима у којима би оживеле касарне била би подстакнута потрошња, јер касарне троше доста за исхрану, одржавање. Шивење постељине и војних униформи би донео посао текстилној индустрији. Са тим што ће повратак младих људи у касарне наметнути и трошак обнове тих зграда јер су многе девастиране, а неке су чак промениле намену.

Љубомир Маџар, професор Економског факултета у пензији, са тим се не слаже. Он сматра да би Србија требало да укине војску, а да оне који су се затекли у војсци на хуман начин пензионише и испрати.

‒ Међународни односи су такви да о у сукобима у којима би војска имала шта да ради, не одлучујемо ми него велике силе. Тако да мислим да је финансирање војске бацање пара, а посебно је штетно и бесмислено наоружавати војску, што се дешава током последње три или четири године. Чини ми се купујемо опрему за војску и полицију више него што би морало. Полиција је потребна и без ње ниједна земља не може опстати. Србија са војском нема шта да ради на међународној позорници ‒ уверава Маџар.

Ипак за ову годину држава је за војску определила 36 милијарди динара, што је три пута више него за полицију. Фискални савет је кроз своје анализе више пута указивао да трошимо много пара на наоружавање, а то нам је, сматра, беспотребно. Србија за капиталне расходе у војсци и полицији издваја 0,7 одсто БДП-а, земље централне и источне Европе 0,3 одсто БДП-а.

Уопште га не импресионира, како каже, то што би дошло до повећања промета зато што би оживеле касарне, војницима у посету дошли родбина и пријатељи који би у тим градовима плаћали преноћиште и храну.

‒ То нису активности које стварају доходак. То су активности које троше доходак. Наш проблем никада није био са недовољном потрошњом и тражњом, него смо се увек суочавали са проблемом недовољне производње, ограничених капацитета и мале ефикасности у тим производним системима. Тако да мислим да је идеја о увођењу војног рока лоша ‒ каже Маџар.

Он скреће пажњу да у власти постоје неки сектори који су за то заинтересовани и који у томе виде могућност своје промоције, али то што је добро за њих није добро за друштво.

‒ У питању су појединачни интереси који не би требало да буду задовољени, јер је друштвена штета од таквог једног задовољавања већа од користи коју тај појединачни чинилац оствари кроз те и сличне акције ‒ истиче професор Економског факултета у пензији.

Србија је са свих страна окружена државама чланицама НАТО-а (осим БиХ) и са суседима немамо спорења.

‒ Активарање тог оружја и његова употреба би подразумевала спор са НАТО-ом, јер једно од правила НАТО-а јесте да сукоб било које чланице са било ким значи и сукоб са самим НАТО-ом. Не би требало да ратујемо са НАТО-ом. Већ смо то искусили и уверили се да је то једна неугодна ствар ‒ закључује Маџар.

Горан Николић, виши научни сарадник Института за европске студије, сматра да се од увођења обавезног војног рока не може очекивати економска корист јер ту нема никакве новостворене вредности осим повећане безбедности земље, што је шира импликација од економске.

‒ Увођење војног рока је ствар политичке одлуке и то је пре свега политичко и друштвено питање. Економске користи су само те које се односе на јачање поверења у државу, зато што под војском може снажније да одвраћа потенцијалне непријатеље ‒ каже Николић.

Према Николићевој оцени, издвајање и од чак 100 милиона евра за смештај, храну, грејање и превоз 10.000 војника годишње, није велики издатак за државу. То је 0,2 одсто БДП-а, мада су наши остали издаци за одбрану доста високи. Он наводи да европске земље за одбрану у просеку издвајају око 1,5 одсто БДП-а.