Моје доживотно благо

Било које материјално добро нема никакву вредност у односу на привилегију – бити међу неким посебним људима, на посебном месту, и одживети део живота с њима. Страх ме је да пре смрти, а притисло ме је 88 година, не изгубим сећање на ту привилегију и стечено благо на Голом отоку.

Ни те људе, ни место нисам тражио. Нашли су мене и те моје велике сапатнике неки нељуди који су, кажу, спасавали државу од нас. Чак се јавно хвале како су спасавали земљу и до неиздрживог бола лажу и прикривају како су нас садистички мучили, убијали човека у нама и стварали звери од људи који кидишу једни на друге. Ликвидације да и не помињем. Како су земљу спасавали и спасили ево доживели смо да видимо.

Вештији и паметнији од мене говорили су и писали о Голом отоку и злочиначким поступцима, именовали злочинце, али никад нико није одговарао због тога. Код нас изгледа злочини могу и да застаре – у зависности од потреба владајућих режима. Оно што никад нећемо ни чути ни видети било би признање тих мучитеља – зликоваца да су губили битке са логорашима кад им никакво зверско мучење није помагало да сломе своје жртве. То је моје благо које носим у себи и које бих да поклоним бар потомцима тих мученика неописиве чврстине и издржљивости. А зликовци и данас уживају све привилегије које им је Тито лично доделио као „беспоштедним борцима”. Хоће ли их ико упитати зашто су им и колико крваве руке из времена мира? И када и зашто су постали народни хероји и да ли су барабар оним херојима из рата, или су њихови блистави ордени „блиставији” јер имају мање злата него цинка у себи. Цинкарење и додворавање, уз „успутне” жртве које су биле потребне режиму, њихов су допринос добијању ордена народног хероја.

А шта је са онима који су још из ослободилачког рата изашли као народни хероји, а којима је након Голог отока одузет орден?

Моја тешка мука су моје успомене као сведока садистичког иживљавања, зверског мучења и пребијања. Ја сам имао, касније сам схватио, привилегију да будем у чувеној Петровој рупи, са несаломивим људима – громадама чојства и јунаштва. Мали сам ја био међу њима, али њихово присуство чинило ме је чвршћим. Њихове муке су неупоредиво теже од мојих, али су издржали – остали су непокорени.

Док сам био у „Жици”, одвели су ме да уређујем коту 101. Док смо у њој радили, кроз главу ми је пролазила мисао – кога овде доведу тај неће остати жив. Осећао сам се као они који себи копају раку пред стрељање. Ипак сам веровао да нећу ту доспети, али преварио сам се. Ускоро ме једне ноћи поведоше заједно са старим оснивачем Комунистичке партије у Црној Гори Никшом Милановићем и Миланом Калафатићем, шпанским борцем. Мислио сам да ће нас негде ликвидирати, али ми Никша шапну – воде нас на коту 101, неће нас убити.

Ех, та кота 101, касније названа Петрова рупа, по Петру Комненићу, председнику Скупштине Црне Горе. Страх паралише нормално размишљање. Корачаш по мрклом мраку, а мисли несређене. Од помисли шта те тамо чека, до много тежих мисли на своје – супругу и дете, родитеље, браћу, сестру. Да ли су сви на слободи? Знам да не знају ни где сам ни где ће ми кости остати. Свеједно, корачам према месту за које сам веровао да га нико неће преживети. Ни не помишљам да ћу доспети међу „одабрано” друштво, по критеријуму Јова Капичића и његових послушника. То су они непокорни који негативно утичу на преваспитавање других.

Осиљени Јово Капичић на једној од наших телевизија изјавио је да би то опет радио. И ја му верујем, јер за њега људски живот није представљао ништа. У то нас је уверио, али да ли има снаге да се извини невиним жртвама и њиховим потомцима? У то не верујем јер то могу само људи који држе до себе и свог имена, ако ни због кога другог, бар због својих потомака. Живи били па видели хоће ли Јово Капичић дати за право џелатима или жртвама. Хоће ли Јово остати заслужни херој или херој прљаве савести – чије су жртве биле невине. Чудно је да се никад нико од његових иследника или доведених батинаша, специјално обучених како да муче, није огласио да прикаже истину о Голом отоку, или да демантује писање преживелих логораша. У каквом су страху они провели свој живот? Мирно спавај, Јово Капичићу. Можда, као што многи од нас нису знали колико су премлаћени, јер смо били без свести, и у твојој глави увек има смишљених аргумената за оправдање сваког злочина Титове ере, и тебе као главног задуженог за спровођење злочина.

носилац Споменице 1941 – сужањ голооточки