Moje doživotno blago

Bilo koje materijalno dobro nema nikakvu vrednost u odnosu na privilegiju – biti među nekim posebnim ljudima, na posebnom mestu, i odživeti deo života s njima. Strah me je da pre smrti, a pritislo me je 88 godina, ne izgubim sećanje na tu privilegiju i stečeno blago na Golom otoku.

Ni te ljude, ni mesto nisam tražio. Našli su mene i te moje velike sapatnike neki neljudi koji su, kažu, spasavali državu od nas. Čak se javno hvale kako su spasavali zemlju i do neizdrživog bola lažu i prikrivaju kako su nas sadistički mučili, ubijali čoveka u nama i stvarali zveri od ljudi koji kidišu jedni na druge. Likvidacije da i ne pominjem. Kako su zemlju spasavali i spasili evo doživeli smo da vidimo.

Veštiji i pametniji od mene govorili su i pisali o Golom otoku i zločinačkim postupcima, imenovali zločince, ali nikad niko nije odgovarao zbog toga. Kod nas izgleda zločini mogu i da zastare – u zavisnosti od potreba vladajućih režima. Ono što nikad nećemo ni čuti ni videti bilo bi priznanje tih mučitelja – zlikovaca da su gubili bitke sa logorašima kad im nikakvo zversko mučenje nije pomagalo da slome svoje žrtve. To je moje blago koje nosim u sebi i koje bih da poklonim bar potomcima tih mučenika neopisive čvrstine i izdržljivosti. A zlikovci i danas uživaju sve privilegije koje im je Tito lično dodelio kao „bespoštednim borcima”. Hoće li ih iko upitati zašto su im i koliko krvave ruke iz vremena mira? I kada i zašto su postali narodni heroji i da li su barabar onim herojima iz rata, ili su njihovi blistavi ordeni „blistaviji” jer imaju manje zlata nego cinka u sebi. Cinkarenje i dodvoravanje, uz „usputne” žrtve koje su bile potrebne režimu, njihov su doprinos dobijanju ordena narodnog heroja.

A šta je sa onima koji su još iz oslobodilačkog rata izašli kao narodni heroji, a kojima je nakon Golog otoka oduzet orden?

Moja teška muka su moje uspomene kao svedoka sadističkog iživljavanja, zverskog mučenja i prebijanja. Ja sam imao, kasnije sam shvatio, privilegiju da budem u čuvenoj Petrovoj rupi, sa nesalomivim ljudima – gromadama čojstva i junaštva. Mali sam ja bio među njima, ali njihovo prisustvo činilo me je čvršćim. Njihove muke su neuporedivo teže od mojih, ali su izdržali – ostali su nepokoreni.

Dok sam bio u „Žici”, odveli su me da uređujem kotu 101. Dok smo u njoj radili, kroz glavu mi je prolazila misao – koga ovde dovedu taj neće ostati živ. Osećao sam se kao oni koji sebi kopaju raku pred streljanje. Ipak sam verovao da neću tu dospeti, ali prevario sam se. Uskoro me jedne noći povedoše zajedno sa starim osnivačem Komunističke partije u Crnoj Gori Nikšom Milanovićem i Milanom Kalafatićem, španskim borcem. Mislio sam da će nas negde likvidirati, ali mi Nikša šapnu – vode nas na kotu 101, neće nas ubiti.

Eh, ta kota 101, kasnije nazvana Petrova rupa, po Petru Komneniću, predsedniku Skupštine Crne Gore. Strah parališe normalno razmišljanje. Koračaš po mrklom mraku, a misli nesređene. Od pomisli šta te tamo čeka, do mnogo težih misli na svoje – suprugu i dete, roditelje, braću, sestru. Da li su svi na slobodi? Znam da ne znaju ni gde sam ni gde će mi kosti ostati. Svejedno, koračam prema mestu za koje sam verovao da ga niko neće preživeti. Ni ne pomišljam da ću dospeti među „odabrano” društvo, po kriterijumu Jova Kapičića i njegovih poslušnika. To su oni nepokorni koji negativno utiču na prevaspitavanje drugih.

Osiljeni Jovo Kapičić na jednoj od naših televizija izjavio je da bi to opet radio. I ja mu verujem, jer za njega ljudski život nije predstavljao ništa. U to nas je uverio, ali da li ima snage da se izvini nevinim žrtvama i njihovim potomcima? U to ne verujem jer to mogu samo ljudi koji drže do sebe i svog imena, ako ni zbog koga drugog, bar zbog svojih potomaka. Živi bili pa videli hoće li Jovo Kapičić dati za pravo dželatima ili žrtvama. Hoće li Jovo ostati zaslužni heroj ili heroj prljave savesti – čije su žrtve bile nevine. Čudno je da se nikad niko od njegovih islednika ili dovedenih batinaša, specijalno obučenih kako da muče, nije oglasio da prikaže istinu o Golom otoku, ili da demantuje pisanje preživelih logoraša. U kakvom su strahu oni proveli svoj život? Mirno spavaj, Jovo Kapičiću. Možda, kao što mnogi od nas nisu znali koliko su premlaćeni, jer smo bili bez svesti, i u tvojoj glavi uvek ima smišljenih argumenata za opravdanje svakog zločina Titove ere, i tebe kao glavnog zaduženog za sprovođenje zločina.

nosilac Spomenice 1941 – sužanj golootočki