Румуни чекају српске гастарбајтере

Некада сиромашни румунски градић Жомбољ, који се налази непосредно уз српску границу, изгледа да је постао дестинација снова за многе незапослене Србе из Кикинде и Нове Црње. И док су својевремено становници ове регије, идући трбухом за крухом, бежали на српску страну границе, после доласка великих страних фирми, претежно немачких, у овај градић од 12 хиљада становника, ситуација се потпуно преокренула. Према речима Мирка Атанацковић, директора представништва Привредне коморе Србије у Темишвару, траже се радници свих профила и занимања, а плате су знатно веће него у Србији.

– Секретарица у некој фирми има месечну зараду од 700 до 800 евра, док факултетски образовани стручњаци из разних области могу да се надају и личном дохотку од по неколико хиљада евра. Највише посла има у грађевинарству и пољопривреди, али се траже и инжењери из области информационих технологија. Тамо не ради само онај ко не може, а послодавци много кубуре са радном снагом – казао је Атанацковић и додао да је слична ситуација у целој Румунији, не само у овом градићу на граници.

Постоји и велика тражња радне снаге у Темишвару и Букурешту, на пример. Тамо је незапослено свега један одсто становништва.

– С обзиром да је Румунија сада део Европске уније радна снага се сада слободно креће Европом, па је велики део румунских радника мигрирао у иностранство – објашњавао је Атанацковић.

Ипак, без обзира на велику тражњу, није много Срба нашло запослење преко румунске границе. Проблеми су, каже Атанацковић, класично бирократски.

– Да би добили радну књижицу српски држављани у Румунији морају да чекају и по неколико месеци. Потребно је сакупити огромну количину документације, а за све то је неопходно много времена и живаца. Послодавци често нису спремни да толико чекају – констатује наш саговорник.

Решење је, предлаже, потписивање међудржавног споразума о олакшаном запошљавању, којим би, осим превоза, било регулисано и здравствено осигурање радника.О томе ће се, истиче он, преговарати са новом владом. У том случају, са радним дозволама и без пасоша, Срби који живе 20-30 километара од румунске границе би на посао у Жомбољ могли да долазе и бициклима. Ни Темишвар, подсећа наш саговорник, није много далеко од Србије.

Армија незапослених житеља општине Нова Црња, једне од најнеразвијенијих у Војводини, већ месецимачекају посао са друге стране границе. Од око 12.500 становника, скоро четвртина њих је на евиденцији Националне службе за запошљавање. Више од половине незапослених, пишу војвођански медији, живи у тешком сиромаштву, примају материјалну помоћ. Трачак наде указао им се крајем претпрошле године, кад им је из румунске општине Жомбољ понуђена могућност да сваког дана путују тамо на рад у страним компанијама. Како се причало, посла је било за 500, па чак и 1.000 незапослених. Много заинтересованих јавило се Националној служби једва чекајући да почне да ради било где. Међутим, због бирократских проблема од посла у Румунији још нема ништа. Многи из ове армије незапослених доскочили су лењости државне бирократије. Тако војвођански „Грађански лист” пише о бравару Дејану Јаношеву (37) који је на евиденцији незапослених 15 година. Посао је последњи пут имао 1992. док је живео у Београду. Државу више није хтео да чека, одлучио је да се снађе. Не крије да већ „ради” у Румунији, али као дилер.

– Одем до Жомбоља. Имам пасош, румунску визу, све уредно. На царини ми ударе печат, па могу да пазарим у њиховом фри-шопу. Тамо се накупујем цигарета, бокс два евра. Купим некад и виски. Цигарете после продајем у Српској Црњи. Месечно зарадим око 150 евра, онако, за пиво, кладионицу – причао је Дејан пре неколико месеци за „Грађански лист”. Каже да га већ сви знају и на царини и у полицији. Не стиди се свог посла, а о жени и деци не размишља. Не може да заради ни за себе.