Последња Ђолетова балада

Још сам био сасвим млад. Била је то епоха у којој су Дорћолци изводили диносаурусе у шетњу по Калишу, Карабурмци су палили логорске ватре у подножју звездарске шуме, а на Ташу је Влада Јанковић Џет изгледао као Деда Мраз који је пребегао у хевиметалце. Мрзи ме да копам по документацији, док ветар вучје завија над Београдом. Радије ћу то вече сместити у историјски оквир Титове смрти и успона Новог таласа.

У суперфиналу хита године Радија 202 на Ташу, пласирали су се „Ејсидиси” и Ђоле Балашевић са баладом „Прича о Васи Ладачком”. Београђани, као и читав свет, откидали су за трофазним Аустралијанцима, херојима светске обојене рокенрол металургије. Али те ноћи гитарски рифови потпуно су утихнули пред романсом о пољопривреднику који је шутнуо анемичну клинку неког надничара и мазнуо ћерку земљопоседника. Могао је да ужива као цар са златном кајлом, док јаше коње вране, по ливади разигране.

Шта је, међутим, учинио са собом колебљивац Васа? Пропио се као стрина и почео да цмиздри за малом која му се јављала у сновима. Временом је постао крпа од човека, па су га изјели алкохол и дуван, уместо да је постао тајкун и покуповао пропале пољопривредне комбинате.

Посматрао сам, млад и зелен, све оне металце, панкере, шминкере и понеког сељобера, који саосећају са Васом и сузама заливају базен на Ташу. Шта ли је сада са њима? Многи од њих су завршили као Васа, али оверени од лошег хероина који је пристизао у Београд, као прашкасти, злослутни весник новог света. Неки Карабурмци, мобилисани у рацијама по тој радничкој забити на само четири километра од центра, завршили су негде код Вуковара, с лицем у блату.

Дуго се ништа није чуло о Ђолету Балашевићу. Мислио сам да пеца негде на обали Панонског мора, присећајући се како је месец дана после 5. октобра у Народном позоришту, одсвирао јубиларни стоти београдски концерт само за „Отпор”. Можда је у мраку до њега седео Добрица Ћосић, у мајици младих револуционара, који су одували Слобу, уз логистичку подршку Билија Монгтомерија и после свирке потписивали у илегали своје књиге и плоче, приповедајући о славним меморандумским данима, који су се поклапали са оним хитом недеље или године на Ташу. Обојица су, и Добрица и Ђоле, као естетичари револуције, некада певали „Не ломите ми багрење”, свако на свој начин. Ако би загазили у давнија времена, роман „Далеко је сунце” могао би да се препева као класична наива партизанског циклуса у стиху – „Рачунајте на нас”!

Ђоле је створио тај кумровачки ноктурно за Маршала и певушио је када би друг Тито упао у мистично стање сенилности. У том вакууму подсвести, „Рани мраз” је постајао оркестар Прве пролетерске, у сутону комунизма.

Нисам му слушао новије ствари, још од када је написао „Не волим јануар” и „Провинцијалку”. То су још две велике песме због којих ћу, кад год се сетим Ђолета, писати у молу, свестан опасности да могу завршити као неки од хероја патетичне мисли. На добром сам трагу.

Покушавам да проникнем у идеологију легендарног кантаутора који је лутао између федерализма и сецесионизма, партизана и НВО, седмог јула и петог октобра, Добрице Ћосића и Биљане Србљановић, Арсена Дедића и Боре Чорбе, српства, грађанске мисли и југоносталгије... А заправо је Ђорђе Балашевић све време био само једно: творац најлепших љубавних песама, од којих је једна, из његове ране фазе, била пророчка. Била је то „Лагана ствар”.

Добро, било је ту и неопеваних љига, нарочито у последњим годинама, када је, као сваки класик, почео да преписује самог себе, свестан да се свакоме ближи последња, велика балада. Испоставиће се да је то балада о њему, објављена у петак, у касно после подне. Светске агенције су пренеле вест из Србије: Умро је Ђорђе Балашевић.

Као да је то слутио. Можда је зато годинама заобилазио салу „Сава центра” у којој је током деведесетих одржао стотину новогодишњих концерата, обавезно их завршавајући песмом „Одлази циркус”. Ко је превалио четрдесету, а каже да се не сећа како се лакше долазило до америчке визе него до карте за његову свирку, тај клевеће и лаже. Било су то музичке сеансе за манично-депресивне Србе. Ред зезања, па ред тешког бедака. Ко на његовом концерту није успео да смува девојку, одлазио је са специјалним сертификатом у манастир да потражи одговоре од Свевишњег, кад их већ није нашао код панонског адмирала без мора, брода и морнарице.

Када се мали Јанези дигну на ноге лагане и на чистом српском почну хорски да певају „Долазим, да те опет запросим”, а Хрвати на чистој екавици најпре почну да лелечу, а потом наричу уз рефрен „Јесен стиже, дуњо моја”, то не чине зато што им Ђоле уручује позиве за мобилизацију у ЈНА, па их раставља од верних љуба. Чине то и чиниће зато што су те песме чиста класика.

Нема отуда потребе за некаквом софистицираном психоанализом која би открила тајну суицидног де-мола генијалног Новосађанина, који је певао тек нешто боље од Драгана Николића у филму „Кад будем мртав и бео”, те је свој таленат најпре исказао у водвиљу, снимајући скеч-песму „У раздељак те љубим”. Тај сингл доживео је невероватан успех и док се веровало да је на сцени тек прошишао један од случајних пролазника, Ђоле паралелно ради на два фронта: очарава ЦК СКЈ револуционарним заносом, што га је инаугурисало у тамбурашког Бошка Буху, наговештавајући истовремено велики таленат баладом „Живот је море”.

И када је ломио багрење, дајући шансоњерски допринос косовском циклусу, и када је говорио да рат није био нацртан па да га обришеш песмом као гумицом, и када је написао химну грађанског протеста „СлободаНе”, паралелно је стварао песме које су постале балкански евергрин.

Био је у праву када је говорио да се понекад осећа као стари, офуцани гладијатор. Побогу, и највећи ултрадесничари који су му толико замерали за живота, сада ридају за њим!

Могао је да постане шта год хоће, акционар „Паломе” рецимо, и згрне силну лову на берзи, на име раста деоница фабрике за производњу папирнатих марамица, које су једнако патетично трошили и бечки коњушари и небески Срби.

И та фама ће га пратити заувек, јер је прича савршено једноставна. Ђорђе Балашевић био је антологијски песник који је открио највећу тајну. Да свака нова генерација клинаца има исти усуд. По лепу протину кћи увек дођу погрешни сватови!

Из далека, неки свет, за њих туђ.