У различитим смо таборима, али је поштовање узајамно

Уважени министре Селаковићу,

Разочаран сам Вашим одговором на моје писмо, објављено у „Политици” 6. фебруара о. г.

Није морално тражити од професионалних дипломата своје земље да нападају домаћу опозицију. Чак и када би неко од њих исказао жељу да тако нешто уради, један министар државотворних назора би требало да га у томе спречи. Једног дана ћете Ви отићи са те функције, а дипломате би требало да остану да служе Србији. Примера ради, професионалац који је крај мог министарског мандата дочекао на месту државног секретара, амбасадор Иван Мркић, добио је 2012. године подршку нових власти да ме наследи на месту министра, чиме је обезбеђена здрава доза институционалног континуитета. Сложићете се да би се то тешко догодило да је он по мом наређењу писао увредљива писма у „Политици”, упирући прстом на тадашње опозиционе прваке.

Нећу се освртати на садржај неотесаног текста које је потписао Ваш чиновник, за који сте свесни да обилује неистинама. Ја знам да Ви интимно цените мој рад на месту министра спољних послова Србије – нисте се снебивали да ми то отворено пред сведоцима кажете, у мом кабинету председника Генералне скупштине УН 2013. године у Њујорку. Захвалан сам Вам на томе, као и на Вашем гласу приликом одлучивања Владе Србије о мојој кандидатури за генералног секретара УН 2016. године. Упркос томе што смо у различитим таборима, поштовање је узајамно.

Пред Вама је много озбиљног посла уколико желите да под Вашим руководством Министарство спољних послова постане више од пуке међународне логистичке платформе Вашег председника и његове партије. Колико год им били лично одани, то себи не смете да дозволите, зарад очувања достојанства струке, као и индивидуалног трага који сваки министар оставља у историји српске дипломатије.

Дозволите да Вам, с тим у вези, скренем пажњу на један горући проблем, чије је решавање предуслов да будете успешни на Вашој дужности. Наиме, прилично је тешко унапређивати билатералне односе или спроводити било какву робусну дипломатску акцију у ситуацији кад имате непопуњено чак 26 позиција шефова дипломатско-конзуларних представништава Србије у свету. Покушајте да се одупрете притисцима да ова места попуните партијским послушницима и прелетачима – исувише је таквих, нажалост, у Вашим редовима.

Када је реч о Косову и Метохији, разумем да су Вам руке у великој мери везане Вашингтонским споразумом, чијом се тачком 15. Србија у наредних годину дана обавезала на „уздржавање од формалног или неформалног захтева било којој нацији или међународној организацији да не призна Косово (Приштину) као независну државу”. Заузврат, приштинске власти су пристале само на једногодишњи мораторијум на подношење захтева за чланство у међународним организацијама – али не и на лобирање за билатерална признања и успостављање дипломатских односа. Да ли је Ваш председник у Вашингтону на то пристао свесно, или је по среди груб превид српске делегације која у свом саставу није имала ниједног професионалног дипломату, вероватно никада нећемо сазнати.

Спољна политика је у данашњем глобализованом свету једна од најважнијих алатки напретка и одбране националних интереса, поготово за државе наше величине. Надам се да ћете се сложити са мном да је неспоран интерес јавности да у вези са њом буде адекватно информисана.

Стога Вас позивам да о спољној политици Србије и односима у свету укрстимо мишљења и ставове на Јавном сервису РТС, и покажемо грађанима да је у Србији могуће водити цивилизовани и аргументовани дијалог.

Упркос томе што сам на челу политичке странке која по величини у овом тренутку значајно заостаје за Вашом, верујем да ме моја биографија квалификује за то да Вам будем саговорник на тему међународних односа, и да немате разлога да један такав разговор избегнете.

Као што Вам је познато, ја нисам у прилици да утичем на уредништво РТС-а у смислу организовања тог дуела, но, верујем да Ви имате капацитет да се за то изборите. Радујем се томе.

С поштовањем,

Председник Народне странке и бивши шеф дипломатије