Изгубљени рај

Ако је веровати оном најактивнијем и најангажованијем делу српске интелектуалне елите, доласком СНС-а на власт наступио је период неподношљиве регресије и дисконтинуитета у свим сферама живота. Силина критике је таква да би се могао стећи утисак како је до 2012. Србија била нормална и успешна држава, а да се доласком напредњака све драматично променило. Тако гледано, 2012. би могла бити и година изгубљеног раја.

За разлику од данашње ситуације, до 2012. држава није била организована на принципу партијских феуда. Корупције готово да није било, а јавне набавке и приватизација обављале су се по највишим стандардима транспарентности. Држава није у бесцење распродавала све што је имало купца, нити су јавна добра и ресурси масовно прелазили у руке странаца и партијских тајкуна. Јавни сектор је био попуњен непартијским личностима – честитим, врхунским менаџерима. Странци и утицајни пословни људи нису кројили законе, нису одређивали економску политику, нити је државни апарат био њихов приватни сервис. Здравство је, за разлику од данашњег, било у изванредном стању, а у урбанизму су, на пример, поштовани највиши стандарди струке.

Људи нису масовно губили посао, економија је цветала, држава се убрзано уређивала. Регулаторне институције и правосудни систем функционисали су тако да није било потребе да их неко подсећа шта им је посао. Српска емиграција се убрзано враћала у земљу, из које више нико није желео да оде. Ако је и било проблема, то није било због неспособне и корумпиране власти, већ зато што су нереформисане службе безбедности и нелустрирани остаци Милошевићевог режима присиљавали тај нови, фини свет да ради понешто и против своје воље.

И тако до фаталног преокрета 2012. А тада, наивни народ, не схватајући колико добро живи и како квалитетну и просвећену власт има, наједном одлучује да отвори врата пакла и прође кроз њих… неколико пута.

Можда је претходна иронија прејака, али то не мења кључну чињеницу – све оно што се данас догађа на српској сцени није ништа ново. Ово је само бржи, вулгарнији и бруталнији наставак лоших процеса из претходног периода. У медијској сфери има разлике и ондашњи амбијент је свакако био мекши и отворенији од данашњег. Може бити да је претходна власт заиста била толерантнија, али може бити и да је елита, која је увек потенцијални критичар власти, тада била задовољна и тиха, па није било ни потребе да власт грубо интервенише.

Бруталност данашње технике владања довела је до тога да се део интелектуалне елите сада оглашава оштрином каква није виђена у последњих двадесет година. То би могло да значи да Србија коначно добија бескомпромисни критички амбијент какав демократско друштво мора да има. Али... Чини се да данашња критика власти долази с оних страна и из оних кругова који су углавном задовољно ћутали у првој деценији новог миленијума. Ако се понеко и огласио, то је било или прекасно, или непропорционално ономе што се на друштвеној, а посебно економској сцени догађало. То деценијско саучесничко ћутање великим је делом довело до садашњег стања.

Данашња критика власти није део еволутивног процеса у којем се коначно ствара критички амбијент – реч је о процесу продубљивања подела на нас и на њих, на наше и њихове. Њих и њихове ћемо увек критиковати, нас и наше увек бранити, кршећи притом елементарне етичке принципе и стандарде. Све то радићемо кроз наше медије, који ће увек и у свему држати нашу страну. Дакле, овде је у правилу реч о критици која је жестоко обојена – партијски, интересно, идеолошки или клановски. Метод опозиционе критике данас је такав да све више личи на метод власти. Ако то некога теши, није спорно да власт, по логици политичке моћи, а поготово политичког стила, и даље носи шњур.

Иако је и овај тип пристрасне критике свакако бољи од ћутања, он, нажалост, не буди наду да би се домаћи политички простор могао уљудити и да би се у њему могли успоставити цивилизовани дебатни стандарди. У таквом амбијенту немогуће је покренути комплексне политичке, социјалне и економске теме. Све се своди само на једно питање и дилему: ко више краде или је више крао – наши или њихови?

Србији недостаје критичка, објективна и неострашћена јавност, она која добронамерно анализира стварност и која то не ради с позиција интереса. Трагедија Србије је што је таква елита малобројна и што ни тако малобројна не може да прође кроз строго контролисана медијска врата – једна или друга. Она остаје у запећку, јер на поларизованој сцени није добра ни једнима ни другима. Неострашћени грађани и млади људи који тек формирају свој поглед на свет данас немају коме да верују.

Економиста

https://nkatic.wordpress.com/