Вучић између 2021. и 1389.

Када је светом литургијом призван Свети дух који ће између три коверте одабрати да нови патријарх Српске православне цркве буде митрополит загребачко-љубљански Порфирије, неки су се заверенички питали да ли је руку архимандрита водио Свети дух или Александар Вучић?

Откуд то пребрзо и олако проглашавање Порфирија за „патријарха власти”?

Биће да је Његова светост по укусу режима који је снажно лобирао против либералних владика због њихових критика актуелне политике. Имајући у виду Порфиријеву наклоност према властима, Вучић несумњиво добија партнера са којим ће лакше сарађивати, али то не значи да ће са новим патријархом све ићи како председник замишља.

Неће човеку монолога бити лака комуникација са човеком дијалога, који притом припада свету који Вучић избегава: интелектуалац и доктор наука.

Неке разлике могле су да се уоче већ у патријарховој приступној беседи.

Порфирије говори о саборности и против „странчарења”, каже да му је Хрватска друга отаџбина и да је „национализам модерна форма идолатрије”. Своју ширину показао је саучешћем породици Ђорђа Балашевића кога је Вучић радикал називао „јевтином фукаром” која иде у Сарајево да пева муслиманској деци.

Но, најтврђе ће бити око Косова. Патријарх можда и има неке екуменске идеје око највећег српског проблема, али он је међу владикама само први међу једнакима. Синод је чврст у ставу да нема преговора или предаје свете српске земље.

Када је по преузимању председничке дужности 2017. говорио да долази време да се разговора о Косову, Вучић је цитирао речи Борислава Пекића да „треба љубити земљу деце своје, а не дедова својих”.

Био је то увод у најаву националног дијалога, а председник је његову успешност видео и у ослобађању српског друштва од „митског приступа” косовском питању. То што је у наставку реченице следило „као и олаког давања нечега што ми припада”, цркви није било довољно.

Српске власти су у континуитету, методолошком пропагандом уз снажну медијску подршку, три деценије уверавале народ да Косово није изгубљено, да нема преговора о „најсветијој српској речи”, да „српски Јерусалим” остаје наш и да Србија „никада” неће признати независност „НАТО творевине”, тзв. државе Косово.

Исту технологију ослонца на„мишљење народа” је, судећи по једном писму владике Григорија из децембра 2008, користила и СПЦ. „Ми и даље уживамо у популистичком замајавању и говорењу о томе како је ‘већина архијереја’ и ’већина народа’ за неку одлуку”, пише тадашњи владика захумско-херцеговачки у писму Синоду.

„Већина ког народа? Већина је постала мјерило! Гдје? У Цркви!? Зар је то могуће! Како би сада требало да се сјетимо оне молитве коју на свакој литургији читамо – да се из свег срца помолимо за гријехе наше и незнања народна”.

Тако је, уз обилату количину световног и духовног популизма, а на ползу власти, цркве и народа, косовски проблем лансиран у небеске висине и удаљио се од овоземаљске равни у којој једино може да буде решен.

Вучић је свему томе капитално доприносио, али чим је напустио љуштуру радикалске тврдоће постао је све усамљенији талац своје некадашње реторике.

О пропалом домаћем дијалогу се више не прича, али „митови” и величања прошлости настављају да спречавају рационални разговор о будућности. Вучић је суочен не само са тврдим националистима, већ и са СПЦ који упорно народу шаље поруку да ако се изгуби Косово нема више Срба, нема више Србије.

Председникова кампања против живота у историји разбија се управо на косовском миту који је, ваљда, духовна категорија а не територијално питање. Док је у потрази за неким компромисом Вучић вођен својом поруком „Престали смо да чекамо, почели смо да тражимо”, црква би радије да чека, да се држи става који је покојни патријарх Иринеј дефинисао речима да Србији могу да отму Косово и да су га отели и Турци „па смо после 500 година успели да га вратимо”.

Нема одустајања од „косовског завета” који је постао уточиште србовања, нема предаје свете земље како нас не би стигли клетва светог цара Лазара и проклетство историје. Једини договор који СПЦ прихвата јесте онај у којем је Косово у саставу Србије.

Поновио га је и нови патријарх. Његова светост је пре свега човек цркве. Брани јединствени став Синода око Косова који, нешто различитим реторикама, заступају и конзервативни владика Иринеј бачки и либерални Григорије диселдорфски.

Порфирије је у приступној беседи одабрао да говори о „многострадалном” Косову и Метохији. „КиМ за Србе није напросто само мит, јер мит припада свету имагинације и ту можемо губити и побеђивати. Косово је за нас завет, а тај косовски завет је везан за Нови завет у чијем темељу је светост... Косово је за нас нит и пупчана врпца која нас везује са нашом духовном и историјском колевком, са суштином нашег идентитета”.

Зашто је патријарх отишао у Нови завет и напустио старозаветна поређења са обећаном земљом не знам, али закључује се да сва црквена ортодоксија према косовском питању остаје неизмењена.

Разлика између патријарха Порфирија и блаженопочившег митрополита Амфилохија у ставовима око Косова је само у томе што нови поглавар СПЦ никада неће јавно анатемисати председника Србије за „велеиздају”.

За очекивати је да ће доказано вешт црквени дипломата, каквим се Порфирије показао током седам година службовања у Загребу, унети у дијалог државе и цркве смиреност каква је до сада често недостајала, али када је Косово у питању СПЦ остаје неизмењено најтврђи ривал председнику.

Не бих волео да сам у Вучићевим ципелама. У једној оштар камен којим Запад притиска на признање косовске назависности, у другој не мање оштар предмет којим опомиње црква. Између историје и метаисторије, између реалности 2021. и митске године 1389.