Странковлада и међупартијска контрола

Одговорност владе, од које зависи хоће ли корупције бити више или мање, постиже се полагањем рачуна другим гранама власти, независним државним институцијама, међународним организацијама и, наравно, грађанима. Наша влада је само формално одговорна скупштини из које происходи – напротив, диктира јој темпо и садржај рада. Други државни органи, који контролишу извршну власт, или нису до краја формирани (државна ревизија, Уставни суд, омбудсман), или их извршна власт не поштује колико би морала (случајеви одлука повереника за информације и Комисије за заштиту права, препорука Одбора за решавање о сукобу интереса).

Грађани би можда и желели да учине владу одговорном, али им недостају оруђа и знања. Тачно је да они, гласајући, могу да „казне криве а награде праве”, али им у обиљу афера без судског епилога и у одсуству конкретних програма није лако да разлуче ни ко су „криви” ни ко су „прави”, ни који је удео странке у добром или лошем учинку владе. Осим тога, они при одлучивању узимају у обзир и утисак о способности партија да реше друга за земљу битна питања.

Последица изборног система, партијске сцене и уставних решења у Србији је странковлада, која се показује на много начина. Један од њих је вертикална подела министарстава и предузећа у којој свака партија контролише „своје” ресоре („феудализација”), каква се практикује од 2004. Поред недовољне институционалне и јавне контроле, тако изостаје и међупартијска.

У прилог „феудализације” истицана је јасна одговорност одређене партије за стање у заузетом сектору. Заиста, потребно је да бирачи препознају учинак појединих странака у владајућој коалицији ради будућег изборног опредељења. Аргументи против су такође снажни: повећана трвења у вези са уделом појединих сектора у буџету и тајмингом доношења одлука, јачи мотиви за остваривање партикуларних интереса који могу ићи науштрб остваривања приоритета целине (владе, односно земље).

Током кампање, решеност да се прекине с праксом „феудализације” је најјасније исказивао ЛДП. Биће занимљиво видети у којој мери ће ти принципи бити примењени тамо где ова странка буде у владајућој структури. У току постизборних преговора, о „дефеудализацији” још се није јавно говорило, осим кроз спорадичне најаве са разних страна, да би у будућој влади министар и државни секретар требало да буду из различитих партија.

При оцени домета ове мере за борбу против корупције треба имати у виду да „феудализација” има многе своје пипке, који се не завршавају на министарским и доминистарским фотељама, већ се простиру по дубини државних органа и других корисника јавне имовине. Осим тога, успех од увођења „новог играча” може да изостане ако овај пристане да буде само фигура, у замену за купљено ћутање. Тада је расипање јавних ресурса још веће, јер треба задовољити апетите више коалиционих партнера од истог колача.

Мера се може показати и као добра, јер партије могу делати ефикасно када желе да стекну добру репутацију. На пример, ако се у неком министарству врше злоупотребе, то би било познато људима из обе партије које тамо управљају. Партија која би била чврсто решена да спречи злоупотребе, то би могла издејствовати (и без подизања прашине у медијима) условљавањем опстанка коалиције. Међутим, чак ни када воља за борбу против корупције не постоји ни на једној страни, на овај начин се повећава могућност њеног откривања – једном, када се односи у коалицији из неког разлога покваре.

Евентуално успостављање међусобне партијске контроле унутар владе, може, дакле, да донесе корисне ефекте. Видљивост тих резултата би зависила углавном од спремности самих учесника у власти да их поделе са јавношћу. Како год било, међупартијска контрола никада не може да замени контролу независних државних институција и јавности, због чега ће пут борбе против корупције у Србији зависити управо од јачања тих институција и од интересовања грађана за процес одлучивања о њиховим заједничким парама и интересима.

програмски директор организације Транспарентност – Србија